Сјећате ли се још?

Нема љепшег живота од војничког

(Логорска пјесма)

„Овдје се скапава од глади. Немогуће је издржати. Каша — бунгур — бунгур — каша“

„Хоћу да побјесним од глади. Није човјечно оставити толики народ да гладује. Ко зна да ли ја нећу овдје славно умријети од глади 7“

. „Овдје добивамо таку храну, да по цио дан морамо хлаче у рукама да држимо“. (Из писма које је њемачка цензура задржала)

„Жеђ је била несносна; свака локвица на земљи, па и она гасом обојена, добра је била... А како је коначно почела да пада киша, лизали смо пресвлаке на кацигама и рукаве блуза. Грло нам је било посве сухо“.

(Њем. студент пред Вердуном 1-УП 1916)

„Ако није падала киша и ако је било лијепо вријеме — онда је било све добро; али киша је најгора. Она са свих страна проваљује у ровове и од ње се не може побјећи. Она нас купа и преплављује од главе до пете и ми дрхћемо од зиме. Шест дана сам био мокар као миш, дрхтао од зиме и чезнуо за најмањом сунчаном зраком, на којој би се могао осушити“. *

(Доменико Аг. од Берсаља)

„... Живот нам пролази овако: прије подне откуњамо по који четврт сата, а у ноћи радимо без одмора по 12 сати. Очи хоће саме да се склопе — па их мораш трати и ударати. А и друге треба сваки час гурати и снажно продрмавати. Ах, та момчад ! Они стењу и мум-

15.