Сјећате ли се још?

је, Кроп и још неко. Четворица смо у тешкој напетој приправности и дишемо што је могуће слабије.

Ове прве минуте с маском одлучују O животу и смрти. Да ли не пропушта 7,Познате су ми страховите слике из болнице: болесници отровани гасом данима се даве бљујући комад по комад својих сагорелих плућа.

Дишем опрезно, устима притиснутим на патрону. Сад гас пуже по земљи и улази'у сва“ удубљења. Као нека мека широка медуза лијеже у нашу рупчагу, и стеже се. Мунем Ката: боље је измилити и лежати горе, него овдје гдје се гас највише купи. Али не стижемо да то учинимо: почиње. друга киша ватрена. Сада као да више не урлају метци, као да се 'сама земља помамила.

Једним треском сруши се код нас нешто црно. Управ до нас падне: избачен мртвички сандук. bi KS Ерих PeMapg

„.. 4 болничара с носилима промакоше некуд у ноћ. Они ни појма немају шта ће и куд ће с болесником, али је главно да они иду у позадину.

Лоренц има чудну жељу: да што прије буде растанак. „Гдје је та моја десна рукаг“ шапће тихо.

„Е, њу смо остранили, ње нема више овдје, њу смо

закопали“ — вара га лијечник. „А прстен7“ — запита у страху сељак. „На четвртом прсту те руке био је прстен моје жене“ — рече ја-

чим гласом сељак и поче да се буни и узбуђује.

„Под земљом господине лијечниче 7. Један дио 'мене дакле је, већ под земљом... на рате ме покопавају...“

Слабост, тјелесна и душевна биједа натјерала га у плач...

Рука још није била закопана, већ бачена иза бараке и нико се за њу није више бринуо. Склоњена је само испред очију оног чија је била и ништа више.

— 19 —