Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

33

жава онаку, каква је нашем мишљењу дата, а не како је она по себи дата,65 Наше је мишљење увек везано за спољашње искуство и узајамни утицај ствари дат нам је у времену и простору на основу опажања.“ Први пут видимо, да је најконзеквентније изведен овај принцип апсолутне реалности непосредног искуства наше свести у Принципима Теорије Сазнања од Бранислава Петронијевића. Ако би се питали, шта је нагонило идеалисте, те су долазили у тако велику заблуду као што је на пр. и сам Кант дошао, и тврдили иреалност непосредног искуства наше свести, одговор ћемо врло лако наћи у заблуди, да ти исти објекти, улажењем у наш субјекат —— свест, примају ону исту природу, коју имају представе по наивном гледишту. Да је ова претпоставка погрешна, види се из тога, што ми, увлачењем спољних објеката у наш субјекат, не крњимо реалитет објеката ни у колико, јер објекти остају онаки исти, какви су били и на гледишту наивног реализма. Наиван реалиста мора правити разлику између представе и опажаја, зато, што он не може никако појмити, да спољни објекти улазе у садржај свести исто онако као и представе. Дође ли до тога убеђења и увиди ли, да спољни објекти спадају у наш садржај свести, онда реалност самих спољних ствари не стоји ни у каквој вези са том његовом променом мишљења, пошто ву спољни објекти остали исти они који су и пре били. Чим емо сад увидели, да спољни свет, онакар какав је, онакав какав се чини са гледишта наивног реализма, улази у садржај наше свести, не губећи од своје реално-

68 Луџпа, АјЈе. Гоглк, стр. 584. 6 а „» стр. 540. 6 Вг. Ређгопјеу а, Рмпсјреп 4. Егкепифтвјећге, Вегп, 1900.

ТЕОРИЈЕ 8