Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

34

сти ништа, онда немамо никаквог разлога да сликама сећања придајемо неку другу реалност него самим опажајима. Пошто опажаји у нашој свести имају апсолутну реалност то и слике сећања као отисци опажаја, које се само у неколико интензитетом од њих разликују, морају такођер имати апсолутну реалност као и сами опажаји. Пред става дакле, на овоме идеалистичком гледишту, мора губити смисао, који јој се придаје на наивном гледишту и њена реалност мора се поклапати са реалношћу опажаја. Пошто смо доказали, да наши опажаји имају апсолутну реалност то смо тиме доказали и апсолутну реалност наших слика сећања. „На становишту идеализма појам представе у смислу онога што није онако као што се представља да је, мора у опште ишчезнути“.0 „Мисао, да ми садржај субјективног опажања: осећаје, представе, осећања и вољу пе схваћамо како јебу по себи, јесте заблуда, која води од наивног реализма.“ 6" Даклемисао, да наше представе нису оно, зашто нам се представљају да су, нису оно што су, јесте једна заблуда и противуречност, која се не може одржати на идеалистичком становишту. Ако смо успели да докажемо апсолутну реалност непосредног искуства наше свести, онда смо тиме оборили и мишљење, да у нашој свести може бити нешто, што нема свога квалитета и интензитета. „Ко би тврдио да у свести има нешто, што нема ни квалитета ни интензитета, тај би тврдио нешто сувише мистерично у свести, што ве не би могло констатовати.6“ Оно, што припада садржају свести, мора субјекат опазити, а су-

66 Бран. Петронијевић, Просветни Гласник, свеска за април страна 481.

67 ХУудпа6, АПе. Гог, стр. 540.

68 Бран. Петронијевић, предавања из Логике.