Теорије о психичком супстрату мишљења : психолошко-логичка расправа

59

бро знамо, да је индивидуална одређеност појединачне представе за појам потпуно равнодушна. „Опште ставове н. пр. троугла, увек доказујемо помоћу једног одређеног троугла без обзира, на то, да ли је он тупо — право — или оштро -угли, и ми смо свесни, да ми можемо место датог троугла, еваки други узети.“12= „Са аперцепцијом представе појма, везује се свест мање више јасна, да ми место оне представе можемо аперцепирати и ма коју другу представу.“!:3 За појам на пр. троугао, апсолутно је свеједно ма који се јавио, главно је да он мора имати три стране, али у каквом ће однову те стране према угловима бити као и то, да ли ће троугао бити велики или мали, нацртан на табли или на хартији, кредом или оловком, то је сасвим споредна ствар. „Претпоставимо, да нам се при појму троугао јави оштроугли троугао, то нам се у исто време јавља и мисао, да на место тога троугла, може доћи ма који други троугао:=,

Ова споредна мисао као принцип за решавање општих појмова најбоље је изражена код Фолкелта у делу Еггаћгипе п. Пепкеп. Али после овога кратког излагања, ми се можемо питати, да ли ову споредну мисао можемо евеста на који други принцип. Ако пажљиво испитамо у чему се састоји ова споредна мисао, ми ћемо видети, да она није ништа друго до један специјалан акт негације, којим ми негирамо појединачне представе, у њиховој одређености. Код Фолкелта заиста наилазимо на два става, у којима је ова негација изражена. У његовом чланку: „Џђег Фе Тоо1веће зећлу лекећ 1 епасћајег Когт 4. Вест а ипе, “ чешће поменутом часопису, на страни 141, читамо

122 Нбфпо, Рзућојогје, 281. 128 УУцпаћ, Гогтк 45 стр. 124 Ров. Мопађаће , ХУТ Ва.