Тимочка буна 1883. године

157

затвори врата за собом. Како је соба била толико дугачка колико је широк био и сам свод испод сахаткуле, то у први мах. нисам никог видео, али сам чуо топот човечјега корака, окренем. се десно од улаза и видим где ми прилази Пера Тодоровић,

зненађен онако у шали му рекох: „Опет ми браћо Смедеревци, опет заједно.“ Он ми се обрадова и ја њему. Нисам сам, опет сам са другом својим.“ „Само да нас не раздвајају“, рече Пера. Он ми је изгледао „феш“. Цвикер на очима, рукавице на рукама, штапче у руци, филцован леп шеширић на глави, као да се спремио у сватове а не у казамат.

— Шта ли је Боже мој с Николом, тако смо обично звали Пашића. Јутрос како је отишао витте га нисам видео, да га нису већ затворили, рече Пера.

Казах му, шта ми Ћоса у подње рече. Из разговора с њим видим, да он о томе није знао. Али и ово Ћосино причање можда није са свим сигурно. Ко зна да ли је Пашић уграбио да пређе Саву; да га нису ухватили при самом прелазу. Ова нас је неизвесност мучила.

Нисмо дуго остали у овој соби, у којој су била само четири гола зида, лојаница и нас двојица. Реза звекну, врата се отворише, и дежурни официр нас позва да пођемо за њим. Кад смо изашли из оног мрачног а дугачког ходника, упутили смо се десно, и после дваестак корака уђосмо у десно двориште, где су казамати. Нигде живе душе, тек се по кад-кад чује звекет ланаца од робијашких окова, знак је, да смо пролазили поред казамата где су затворени — робијаши. На крају дворишта с леве стране подигнута су три висока дебела зида на покој и наслоњена на казаматски дувар тако, да је зид казамата био четврти зид. Овај четвртасти простор, отворен само горе, уоквирен високим зидовима, звао се градић.

Овај градић био је по пола подељен, и свака половина била је у вези помоћу врата са по једним казематом. Нас двојицу уведе официр у други простор, одатле у каземат. У каземату је горела лампа; официр нас пропусти и ми се спустимо низ два басамака у каземат. Пре него ће нас закључати, показа нам у оџаку, у дну каземата историјски чабар,

Казамат је дугачак од прилике 15 метара од врата до оџака; с једне и с друге стране узлуж уз дувар, на једно 10 метара намештене су душеме, једноставан кревет од дасака, метар високо од земње; на њему су пре нашег уласка осуђеници спавали: у другој половини казамата била је доста велика лимана пећ, чији су чункови спроведени у оџак. Једини простор, кроз који нам је долазила светлост и ваздух био је оџак. Ноћ је била прилично хладна, те нам је ова пећ добро дошла; а дрва су била наслагана поред ње; пуцкарање ватре у њој уносило је неки живот међу нас.

Још се нисмо ни добро упознали с нашом новом необичном кућом, а брава шкрипну, врата се отворише, и у казамат као да улете Јован Ђаја — Није знао, а није могао ни видети да