Тимочка буна 1883. године

156

С нама је становала и пријатељица моје супруге, Д-р Ма"рија Зиболд, немачка поданица али рускиња по месту свога роЂђења. Она је своју судбину везала за вашу; лакше ми је било кад знам да моја супруга неће остати сама. Мак смо сени ородили: зона и Пашић су нас венчали те смо и кумови. После дугог разговора по одласку Костином, супруга се моја помирила са "мојом одлуком да не треба да напуштам земљу. Напоменуо сам

„јој да не пропусти отићи Брају, ако нас затворе, коме бе Персијани већ говорити.

Хапшење чланова главног одбора,

Разговарајући и очекујући моменат кад ће нам полиција банути у кућу, улази у нашу собу Димитрије Голубовић, ђак трговачке школе, који је послуживао код нас и учио школу, и рече нам како жандарми лупају на прозор и траже да им 'отворимо врата. Уисто време чујемо где лупају и на прозор наше собе са Добрачине улице; подигнем завесу и отворим прозор; видим жандарме са чланом кварта, Карамарковићем, који ме замоли да му отворим врата, јер има нешто да ми саопшти. Наредим ђаку да му врата отвори, и Карамарковић са жандармима уђе у моју собу. упита ме где је мој сто, и имам ли што од „рукописа или писама у њему. Прегледа ми фиоке у столу, и пошто ништа није нашао позове ме да пођем с њим у управу града Београда, која није била далеко од мога стана. У управи ме дочека у својој канцеларији Живојин Блазнавац, управник, кога упитах за објашњење о свему овоме.

— Нг знам господине, ја имам наредбу да вас предам команданту тврдиње београдске, што и чиним, одговори Блазнавац.

Док је то говорио, притисне дугме у звонце и у његову канцеларију уђе Ђокић, члан кварта Савамалског. Ђокић ми показа руком да изађем из канцеларије, а пред зградом главне полиције чекала су нас кола, која жандарм отвори. Уђем У кола а за мном и Ђокић, жандарм се попе на бок. Кроздесетак минута кола се зауставише испод сахат-куле у горњој тврдињи београдској. Официр који нас је сачекао, отвори врата на колима, и Бокић ме њему предаде.

Било је већ око по ноћи. Мало даље у страну стајао је у мраку неки официр кога као да познајем. Доцније сам сазнао, да је то био Стева Пантелић пуковник, командант тврдиње. Сигурно му је било незгодно да се нађе близу мене, јер смо "били стари познаници још из Пирота, куда је најурен, кад је као краљев ађутант пао у немилост код краља Милана.

Ту испод свода сахат-куле, по уздужној средини била су гвоздена врата; њих дежурни официр отвори и пође напред “с фењером у руци; ишли смо кроз један мрачни ходник, дугачак око 8 метара; отвори још једна врата, уђе она и ја за њим у једну велику собу, у којој је чкиљила лојаница; "остава ме у овој просторији између четири зида, па изађе и