Тимочка буна 1883. године

155

и ради разговора, престали су долазити; тек по који сврати, купи дувана и хита, не пита ни шта има новога, а још мање да савије цигару. Посете у дуванџиници су престале, наши су се људи ређе и на улици виђали. После ручка нисам излазио, остао сам код куће да пречистим с писмима. Сва сам писма мојих познаника и пријатеља поцепао, па и Ацино је писмо спаљено у пећи: ништа нисам оставио. Фиоке су биле чисте, чекао сам на девере. |

У вече тога дана, око 8 часова дошао ми је Коста Таушановић са својом супругом. Водио се разговор о наше» бекству. Коста је употребио све разлоге да би ме убедио да нам је спас само бегство. Није било речи о дизању буне, да идемо у побуњене крајеве, јер је буна у главноме већ завршена била, него да спасемо своје главе. Моја супруга ме је молила да се склоним и да спасем своју главу. Нисам уступио њиховим молбама. Доказивао сам, да се с нама може свашта десити, али ћемо остати живи, јер нисмо криви, јер смо невини, јер нисмо имали никаквог учешћа у буни; ваљда нас неће поубијнти само за то, што смо чланови Глав. одбора радикалне странке. Таушановић је стао доказивати да ћемо бар бити ухапшени ако не стрељани, и не може да разуме зашто да учинимо нашем непријатељу макар и то задовољство. Треба се из Београда

уклонити и сачувати себи слободу.

Ни преклињања моје супруге, ни молбе Костине жене, ни разлози Костини нису ме могли преломити,; остао сам тврдо решен да не напуштам земљу.

Коста најзад рече, да сутра зором иде. Чамац му је спремљен код Вишњице; погођена су већ кола, која ће га одвести до Вишњице а са обале вишњичке прећи ће чамцем у Панчево, а тамо шта Бог да, тако ћу се бар спасти затвора и свију мука које нас чекају ако останемо у Београду.

Том приликом ми је често падало на памет тврђење краља Милана пред депутацијама, да ће радикални прваци навести безазлен свет на зло, невине ће оставити да испаштају своју лаковерност и лудорије својих главешина, а сами ће сести у чамац, па хајд преко.

Никакав јак разлог нисам нашао да треба напуштати своју земљу и другове, који су исто толико криви колико и ја. То што су они радили, чинио сам и ја; они остају у земљи; налазим да је ружно, да није другарски да их оставим, да напуштам земљу у којој сам лојално радио као исправан политичар; не смем својим бегством документовати да сам морално пао; да сам био јунак док ми је било широко око врата, а да сам

земљу и своје другове напустио чим се „полиција накашљала“.

Остао сам у земљи да са својим друговима делим и злом добро.

Пољубим се са Костом, пожелим му срећан пут, а ја останем разговарајући са супругом шта да ради ако ме затворе.