Тимочка буна 1883. године

163

азмеђу гривне и ноге вије било доста простора, да би се ногавица могла провући.

Окови су сами по себи једна одвратна, нечовечана казна, али сву њихову одвратност осећају оковани ноћу за време спавања, кад се у спавању промешкоље, кад чују звекет гвожђа и осете како их нешто хладно обавија око ногу. Нека се потражи и нађе ма какзо културно казнено средство, којим би се

осујетило бекство осуђеника или окривљених, али је крајње време да се окови укину, јер су они тортура а не казна. Мислим да је сваки скот виши од човека оковима пониженог. Од тог лоба, од кад су чланови Главног одбора радикалне странке и толики политички људи и народни посланици носили окове, протекло је доста времена. Неки од окованих били су Министри, и Народни посланици, били су политички фактори, били су чланови академије наука, журналисте, високи државни чиновници, све сами радикални прваци; осећали су непосредно сву одвратвост и срам од овог жига људског варварства, па ипак не наЂоше за потребно да законодавним путем скину ругобу са Србина, који заслужује да за своје кривице буде кажњен друкчијом казном.

Док су оковани били, док су им окови крвавили петне жиле, док су оковани осећали да су понижени испод животиње — дотле су они осећали сву одвратност ове казне, и задавали себи свечано зарицање, да ће радити свим силама да ве казне нестане чим се окова ослободе. Тако мисле оковани политачари, али тако не мисле ти исти политичари чим се окова ослободе. Ми равнодушно погледамо на оковане кад пролазе поред нас, погледамо их са жаљењем и продужимо наш пут. Ваљда је тако у човечјој природи: осећамо муку док смо у мукама, доцније се муке само сећамо док најзад не исчили и само осећање.

Уништавајте ову бруку ви, који се занимате народним и државним пословима, јер мечка може поиграти и пред вашим вратима.

Пут од београдских казамата до зајечарских апсана.

На сахат-кули у београдској тврђави избило је 6 часова у вече. Очекивао сам вечеру. Зашкрипи брава на мојим вратима и уђе у моју собу дежурни официр с доктором Радмилом Лазаревићем. Необична посета. Доктор ме упита да ли ме још крста боле, и како се иначе осећам, јесам ли здрав. Одговорим му да ме ништа не боли, да сам здрав. Дежурни на то рече да примим вечеру коју ми осуђеник донесе, да вечерам и да «се спремим за пут: рече да ће доћи после пола часа. Рече то па изађе са лекаром.

Но, шта ће сад бити!! Да се спремим. Куда ћемо Шта ДА спремим 2 (Окови су на мени; подвезао сам на оковима ланац

Ше