Тимочка буна 1883. године

162

Сутра дан, 28. октобра око 8 часбва дошао је дежурни официр с лекарем, Д-р Радмилом Лазаревићем. Лекару рекох да ме крста боле, и он обећа да ће послати војника болничара да ме трља, што је и учинио.

Од куће добијем ноћне ципеле (нису ни знали да ће ми оне заменути чизме), те да колико толико заштитем ноге ол хладноће и влаге. Почнем добијати и јело.

Слободњак ми у присуству дежурног донесе подметаче; обавије ми их око ногу и закопча; сад ми је; лакше било, јер ми гвожђе није падало непосредно на петне жиле,

Соба је имала прозор, покривен капком, на коме је усепена рупа од једног квадратног десиметра; кроз овај отвор добијао сам светлост.

У овој соби и овако провео сам скоро две недеље, За све

ово врсме виђао сам два дежурна официра, који су се смењивали и замењивали један другог свака 24 часа. Један је од њих био Милан Петровић, (чини ми се да је имао надимак „Чакаревац“), а другијебио Милан Мађинк овић; обојица су били артиљериски официри, потпоручници, на служби у градској батерији. Обилазили су нас три пут дневно; С њима је долазио и осуђеник који је чистио собу, доносио ручак и вечеру.

Послали су ми од куће ирубље, да се пресвучем. Насмејао сам се, јер нисам знао како ћу се преобући, те сам тај посао одложио. Другог дана ми официр рече да од куће траже прљав „веш“. Одговорим му да се нисам пресвукао, јер незнам како ћу се свући и обући. Официр погледа у слободњака, и каже

му да ме поучи тој операцији.

Осуђеник се почеше у потиљак, затури своју белу шајкачу, и рече, како то баш није лак посао, али ће ипак ићи, јер ми нога у листовима или није баш тако дебела, или су ми прстенони од окова доста широки. Робијашке ногавлце од чакшира се закопчавају остраг, те робијашима није тешко свући и навући чакшире, али је друкчија историја с облачењем и скидањем наших пантолона и гаћа. У слободи никад нисам мислио да ће ми и тај наук требати, те се њима нисам ни вежбао. Али је дошао несрећан тренутак кад ми је требао и тај занат. И слободњак почне командовати, „Откопчајте панталоне, спустите их до самих гвожђа“. За тим узе вући ногавицу, и извуче кроз белезуку целу једну ногавицу; сад је требало ту исту ногавицу провући обратно, али тако, да се ногавица провуче између ноге и унутрашњости белензуке. На исти начин скине мин другу ногавицу. Захвалим официру на предусретљивости и слободњаку на услузи; остале операције могао сам и сам извршити. Облачење је ишло супротном операцијом. (Овај посао није био лак. Неки од мојих другова нису се никако ни пресвлачили: једни стога што је посао заметан био, а други (Коста Таушановић) стога, што су им ноге око цеваница доста дебеле биле, те