Тимочка буна 1883. године

161

сигурно задржао као награду за трудан посао; останем у чарапама, и сад ми је могао обавити ноге „белензукама“; за тре-

нут ока мету ми окове и закује закивке (нитне).

— Сад можете ићи, рече ми цига, као да је завршио важан посао, Окови на'ногама су везани доста дугачким ланцем. Замолим цигу да ми да какву врпцу, којом би везао ланац, како бих га могао подићи корачајући.

__ Немам, господине, него ево вам неколико „травчица“. Цига ми изабра неколико сламчица, направи од њих као неки снопић, којим обухвати ланац и даде ми у руку крајеве снопића. Подигнем ланац снопићем, али се после неколико корака снопић прекиде, морао сам се сагнути и ланац руком држати. Ишао сам четвороношке, пењао се уз степенике, ишао преко бастиона, спуштао сам се низ басамаке на супротној страни, одакле сам пошао и изишао на пут који води из вароши у горњи град, прошао испод свода сахат-куле и одведоше ме у џамију, која је била преко пута, десно од гостионе у горњем граду, која је порушена за време нашег тамновања у београдској тврдињи, преко лета 1884.

Ишао сам спорије од пужа, и једва дођем до џамије, где ме дежурни официр пусти у једну мрачну собу, па закључа врата.

Знао сам да сам у џамији, да сам остављен у некој њеној одаји; коракнем два-три пут, али ссећам само цигљу под но гама; морам да дознам где сам, коракнем још неколико корака, и напипам зид, и скљокам се узањ на под. Тако сам седео прилично дуго, одмарао сам се од мога четвороножног одања,

и размишљао сам о својој судбини. Петне жиле су ме болеле, окови су их раскрвавили, и крста су ме јако болела.

После неког времена, испуњеног свакојаким, несређеним размишљањем о стању у коме сам, отворише се врата, дежурни официр уђе, а за њим један осуђеник носи ногаре и три даске а други носи ноћни прибор. Пожалим се официру да су ми обе ноге од гвожђа рањаве, гвожђа су ме исекла. Осуђеник се умеша у разговор и обећа ми.сутра допети кожне подметаче који изгледају као кратки обли кајиши, који се закопчавају и обавијају око ногу испод гвожђа, те гвожђа падају на те кајише а не на петне жиле. Ноге су ми биле влажне, јер сам У чарапама дошао до џамије, а на пољу је било и влажно и хладно.

Донесоше ми нешто и да једем, али јести нисам могао. Легао сам на голе даске, на импровизиран кревет, али нисам могао спавати, а кад ме је сан савладао, осећао сам и у сну хладне окове, који су ми, као хладна гуја, обавијали ноге. Чим се промешкољим, звекет окова ми даје на знање да сам роб, да сам испод животиње, и да наше цивилизовано друштво одликује човека овим варварским олличијем. Осећао сам да ништа човека тел ко пе понижава колико овај варварски символ ропства.