Тимочка буна 1883. године

165

Брод је стајао уз шлеп, који је провазорно био везан за обалу провизорним мостом. Упутим се на брод. Преда мном је ишао војник с пушком на руци. Пређем шлеп, уђем на броди сићем низ степенице у мали бродски салон. При улазу у салон стајао је инжињерски потпоручик Николић. Чим сам ступио. у салон рече ми: да је забрањено разговарати с друговима, који су већ били у салону. На плишаним клупама малог салона седели су: Петар Тодоровић, Коста Таушановић, Стева Стевановић, Гига Гершић, Јован Симић, Паја - Михаиловић; види се, да смо нас тројица последњи ушли. За мном сиђоше: Андра и Ђаја. Сад смо сви чланови Главног одбора радикалне странке заједно, само нам Пашића нема.

На лицима нашим сијала је радост. Више од две недеље нисмо се виђали. А још више смо се радовали што на: нису возили на карабурму него на „Делиград“. Истина нисмо знали куда нас вози брод, али смо се уверили да нас нису возили на карабурму; радовали смо се што смо заједно; предвиђали смо да нас заједно некуда возе. Слали смо узајамно поздраве руком; загледали смо један другом у окове. Слаби Јошка Симић, Таушановић и Стев. Стевановић имали су најтеже окове: ланац само од три алке. Стева (Стевановић, загледајући своје окове, рече као за свеј рачун: „ама као да су знали да сам највећи српски државник па ми дадоше и најтежа гвожђа!“

Али само кад смо опет заједно па макар и оковани, опет нам је лакше било, гвожђа нам нису била тешка.

Официр је стајао поред нас.

Лађа се отисну од обале; стари „Делиград“ поче да орекће.

Пера упита официра: да ли се можемо руковати и разговарати. Официр одобри с напоменом, да се не смемо разговарати о делу због кога смо притворени.

Нашој радости није било краја. Гвожђа нам сад не беху тако тешка; пођемо један другом у сусрет, изљубисмо се, изтрли смо и отпочесмо ћеретати.

Стари „Делиград“, и ако реморкер, дувао је кроз вентиле пун паре и журио је као какав путнички брод. Машина му је брекћала као да вуће девет пунотеретних шлепова а не девет окованих, безпомоћних људи. На крову брода се не чује ни живе душе, само се из ложионице где су казани чује кад ложач с времена на време отвара вратаоца казанска да убаци угаљ и џара ватру, и кад ветриље притвори или отвори да би или ослабио илу појачао приступ ваздуха испод огњишта. И војници који су нас пратили као да су дремуцали. Само смо ми ћЋеретали. Официр је био добар те је пушаче понудио пцигаретама.

Пери би мало што нам официр допусти да се можемо разговарати него га упита: да ли смемо певати.

— Молим вас, изволте само, молио сам вас само да не говорите о делу због кога сте притворени.