Тимочка буна 1883. године

171

Сутра дан смо око подне стигли у Зајечар. Сва су кола ушла у двориште начелства. Секретар начелства, Теофило Рогић,. доцније Максимовић, наш школски друг, зашао је од кола до кола и тражи Перу Тодоровића. У дворишту пуно бунтовника „шубараша“, како их назва наш кочијаш, поређаних у два реда, и писар им чита пресуду. Перу скинуше с кола и уведсше га у зграду начелства; кочијашима осталих кола наредише да идуу двориште где су отшштинске апсане. Улазећи у двориште апсана прођосмо поред општинског суда, где су пред судницом стајали Д-р Лаза Илић и остали чланови месног радикалног одбора. Изађемо из кола и разместише нас по апсанама, које је тога лета разгледао краљев комесар Никола Христић, сада Министар Председник. Собе су толико велике да могу стати два кревета. У такву једну собу уведу мене и Ђају, у другој био је Коста Таушановић и Стева Стевановић, у трећој Гига Гершић и Јован Симић, а у четвртој, два пут већој од осталих, били су смештени Андра Николић и Паја Михаиловић,

" Чували су нас војници сталнога кадра; начелник страже био је Јевгеније Јуришић-Штурм, наш добри пријатељ. Радовали смо се кад смо га видели, а још више кад нам рече, да је наш апсанџија.

У Зајечарским апсанама.

Живот је у апсанама био монотон. Јевђеније Јуришић, обилазио нас је сваког дана три пут. Долазио нам је врло често у затвор наш пријатељ Драгутин Илић, обилазио је час једне час друге; долазио је и Миленко Жујевић, али ређе; њима је

било допуштено да нам могу долазити, јер су били секретари преког суда.

Имали смо у затвору и свога кавеџију, војника. То беше неки Горча из Власотинца. Некада је Паја Михаиловић био капетан у Власотинцу; њега је Горча познавао као свога капетана, па се радовао што му се дала прилика да кува каву своме капетану. Поред Паје и ми смо имали код Горче неке привилегије. Горча нас је пазио и био је услужан према свима нама.

Пролазило је време, али нас још никако не узимају на испит. Постали смо нестрпљиви. Кад год Јуришић дође, помишљали смо да ће нас одвести иследнику, али је тај тренутак дошао доцније него што смо се надали.

У очекивању дана кад ће нас иследник позвати на испит, добијем 20. нов. у недељу, у подне преко Јуришића телеграм, да сам добио ћерку. МИ Ђаја и Јуришић честиташе ми, и за кратко време сви су моји другови знали о томе; у подне ми сви честиташе, Е

_ У моме душевном расположењу створи се права револуција. Оцеви ће разумети то моје, дотле мени непознато осећање.