Тимочка буна 1883. године

181

ла се оградим или не. Али зар не бих био смешан кад бих се ограђивао од нечега, што се мене лично не тиче, чиме нисам лично изазват. Онда би Гига по тој логици седео и исправке писао и давао своје мишљење и о нечему, о чему га нико не пита. Изјављујем да нисам крив ни по каквом закону за оно што ја нисам написао и потписао у „Самоуправи“, — и имајте на уму, господо, да сам ја досад све потписивао што сам написао; ништа моје није штампано а да не носи мој потпис. Закон је предвидео ко је за т) крив, па нека суд њега и осуђује.

Јован Ђаја је говорио за Гигом. Он наводи да је члан

Главног одбора од скора и да није никакав чланак штампао у „Самбуправи“, и према томе не може бити крив за оно што је неко други штампао у „Самоуправи“.

Стева Стефановић рече, да је он прост човек, да је гледао само своју трговину, и да не води рачуна о ономе, о чему се пише у „Самоуправи.“

_— А умете да увијате лонце забрањеним бројевима „Самоуправе“, упаде му у реч Рајовић.

— То су сигурно моји момци радили, јер они пакују лонце а не ја.

Јован (Јошка) Симић, штампар, рече да нема од чега ла се брани, јер га нико и не терети; он је гледао свој штам-

парски посао; није никад писао по „Самоуправи“, чак за њу није никад ни слагао; невин је и моли суд да га казне ослободи.

Тиме је завршен претрес, који је трајао скоро три часа.

По наредби председника суда изашли смо из сале у ходник, у заседању судском остали-су само судије ради саветовања. У ходнику смо се окупили сви, с нама је био и Пера. Смејали смо се, шалили, распитивали шта ли му значе они параграфи, под које су лодвели нашу кривицу, и какву казну доносе цитирани параграфи кривичног закона. У нашем друштву је био и секретар преког суда, Миленко Жујовић он нам није давао

одговора на наша питања, али је био снужден.

Ваља напоменити, да је Миленко Жујовић, брат Јове Жујовића, наш млађи друг, те смо се могли с њим интимнаје разговирати. Ја уграбим прилику и питам га за Ацино писмо, што га је по наређењу Рајовића тражио у сандучари, у архиви. „Истина је, да је такво писмо постојало, да су га судије примили из Београда, да су га имали у рукама, али га више нема у сандучари, у архиви, оно више не постоји. Али си чуо шта рече Рајовић: да они суде по савести. У томе писму Аца пише, да није успео да спречи буну, и да ће он бити ван земље кад ти будеш примио то писмо. За сад је довољан доказ твоје кривице што си био у преписци са Ацом, који је осуђен на смрт кас покретач буне, Писмо је уништено, али теби није тиме ништа поможено, јер судије преког суда суде по савести.

Прошло је пола часа у томе разговору, кад Рајовић отвори врата, прође кроз нашу гомилу и оде у телеграф који је у истој