Тимочка буна 1883. године

185

захвалност на превеликој милости владаочевој, и додадосмо да ћемо ову захвалност и делом засведочити.

Комесар обећа да ће ову нашу захвалност и обећање одмах саопштити Његовом Величанству, а Јуришићу нареди да нас одмах откују и да можемо заједно остати.

Кад смо се враћали у затвор, улица је била пука света. Сви чланови месног одбора изашли на улицу и чекају нас пред општинском судницом; ту се први пут с њима поздрависмо; сва је варош већ знала за наше помиловање.

Пред нашом апсаном чекао нас је облигатни цига, и пре него што уђосмо у нашу собу, седосмо на праг, и цига нас ослободи мрских нам и одвратних окова. Загрли смо и изљубисмо нашег анђела весника, Јевгенија Јуришића, а истим знадима љубави и топлине поздрависмо наше другове, Косту и Перу.

Одмах известим своју супругу да смо и ја и Пера били осуђени на смрт, али смо помиловани на десет година заточења.

__К. Таушановић и П. Михаиловић, видевши да је наша молба имала успеха, обрате се такође краљу за помиловање, али не добију никаквог одговора.

Пред вече су дошли Гига, Андра а Ђаја да нам кажу „збогом“, јер већ сутра рано путују за Београд.

Гага, који је прве ноћи затвора у каземату београдском сасвим „оседео“ био, сад се поново дотерао; његова коса добила је своју „природну“ боју. Неко му беше сео на цилиндер, те је сад купио нов шешир, аи Ђаја је напустио цилидар; ово је први пут да сам на Ђајиној глави видео другу капу а не цилиндар. Написах неколико речи Драги, мојој супрузи; јавим Јој, да је свију нас у затвору жеља, да наша ћерчица добије име „Споменка“, као успомену на 1883. годину, на 3Зајечарску буну, на 20. новембар, кад се дете родило, и на 28. новембар, кад је било суђење члановима Главног одбора радикалне странке. кад су три члана његова били осуђени на смрт, па двојица од њих помиловани на десет година заточења, четврти осуђен на седам а пети на пет година затвора, петорица су били ослобсђени као невини, Наше дете, Споменка, Спомена, је наша успомена на најстрашније дане у вашем животу,а у исто време и зрачак наше лепше будућности.

Опростио сам се са нашим милим друговима; замолили смо их да посете наше, да их обилазе, да им се у невољи нађу, да им причају о нама.

У Пожаревачком затвору,

Из Зајечара су нас кренули за Пожаревац 7. децембра. Па конак стигосмо у Бољевац. С нама је путовало доста осуЂеника, нешто за Београд а нешто за Пожаревац. У Бољевац су нас сместили били све у једној соби среске апсане; споља су нас потискивали нози, док ми, који смо ушли у собу с првом партијом осуђеника, нисмо се могли маћи. Срећом наиђе на