Тимочка дивизија : II. поз. нар. војске у I. и II. балканском рату 1912-1913 године

97

ског капетана Шћепана Симовића,* који је такође делегирани преговарач са наше стране, поред пуковника Милана Ж. Миловановића и мајора Милана Јечменића. Бугарски мајор био је врло љут што види и Црногорце заједно са нами, па he рећи Симовићу: „Наш Вазов опевао је вас Црногорце као витезове и јунаке, а ја ћу му рећи, да више то не ради. Шта тражите ви овде по Македонији?" На то му је Шћепан одговорио: „Тражимо, богме, Душаново Царство“. 19. јули 1913. године, У\ресека. Свуда влада тишина. Време изјутра лепо-сунце, али је ипак лоста студено, јер је висина на којом смо (Пресека) преко 1000 метара. 20. јули 1913. године. ХАресека. Извештава ме командант 111. Армије, да he доћи око 10 часова пре подне. Пре њега на Пресеку стиже, од некуд, ђенерал Петар Бојовић (начелник штаба I. Армије) са Хаџићем, Луком Гојнићем и ђенералштабним пуковником Миланом Ж. Миловановићем, и позваше ме да изађем на вис на Пресеци, где беше Црногорска бригада Луке Гојнића. Пешући се уз вис ка бригади, ђенерал П. Бојовић примети да је пут од Кочана довде (до Пресеке) за једна кола, тако да се двоја не могу мимоићи. Напомену да би требало то пионири да израде-удесе шири пут, На ово му одговорих, да су пионири имали преча посла утврђивали су нас, а што је и овакав пут, то ипак има њима да се захвали, јер су од козје и магареће стазе направили проширили овај пут, тако, да ми њиме превлачимо пољску, па и хаубичну артилерију. Дође у посету и Командант 111 Армије, ђенерал Божидар Јанковић. Он беше са свим дотадашњим нашим радом потпуно задовољан, што ми лично и изјави приликом мога рапортирања о досадашњем нашем раду. Нареди ми, да два пука, која треба узети са целог мога фронта, морају ићи у помоћ десном крилу 111 Армије. Зато, да 21. јула обиђем цео фронт и видим где и одакле се могу узети скупити та два пука, па да га о томе известим, ради његовог даљег наређења,

*) Сада ппуковника и команданта батаљона у Осијеку.