Топола

317

сан за војску, а притом и становниди веРином мухамеданске вере били су за руску војску више непрнјатељски, него пријатељскн едементи. Такав ногдед на српскн народ и вегов значај у неточном питаку имали су тада ыноги и он није био погрешай. Пред самим тим ратом псточнин јавида се у Л.ајпцигу једна веома важна квнжица на немачком језику, која je претресада иитање о судби српског народа и његовом историјском значају на истоку, и та квижица обратила je на се свеопшту пажву. У предговору те квнжице казато je ово: у садашње доба није више могуће говорити о неточном питаву, ада се неспомиве сдовенство, историјско право кога су до скора порицали, сиособност за државни строј и самосталан живот коме и сада порпчу; ади значај сдовенству не може се више порицати, јер je ш н>им тесно везана судба Европе, jep je виме сачувана од пропасти Аустрија у време посдедве реводуцпје. Од тог доба сдовенство je добило у Аустрнји народни значај. Тај значај сдовена и за Турску у Европи, где има око седам и по мидијуна Сдовена српског и бугарског племена, не може се више обидазити. Признававе значаја сдовенству означава наступаве нове мене у неточном питаву, које због тога добија народно-словенски карактер. И доиста, ако сдовенство има у опште историјске будућностн, то она настаје решевем источног пнтава. Тиме ће се решити и она давно предвидена духовна борба између запада и истока. Но мучна неизвесност на чију he корист испасти то решеве узрок je томе, те се оно час захтева са грозничавом нестрпељпвости, а час оддаже са бојажљивом пдашњом. С тога je и тешко напред казати какав he бити успех тога деда; но ко зна, можда je ближе своме крају него што се у опште мисди.“ За тим обраћдјући пажву на словенски едеменат у Турској и на вегов историјски значај, ауктор стара се да определи тај правац који he узети неточно питаве и ту удогу, која мора припасти у том сдучају у део српском народу. Том приликом писац je обедежпо и ту свезу која се исторпјски утврдида између српског у руског народа сдедећим речма: „Много раније него што се пансдавизам појавио у квижевности, Срби су симпатисади према Русима. Руски едеменат једини je кога се Срби не туђе; руско име једино je кога Срби сматрају за равно своме по поставку. Што расте значај Руспје у сувременој псторији ерпекп народ у свои подожају гдеда са утехом, и тај народ којн праведно негодује за свако туђинско мешаве у своје посдове, неустручава се поверитп Русији расправу својих замршених пптава и прпстаје на вено решеве. Срби гдедају па Русе као на