Топола

322

становшщима да се старају да одрже передан и да сваки избегава неупутних разговора о политичним приликама нашли и окружавајућих нас земаља ; 5-то треба будити у народу повереве према своме господару и преыа властима од вега постављеним , и објашвавати народу узроке због којих ми ыораыо остати неутрални; 6-то треба стишавати свако војничко одушевлеве при упражвававу народне војске, јер ми не можемо војевати ни против Турака, пи против Руса, ни против Немаца. Н ви, и подчивени ваыа чиновница треба да вршите своје дужности тачно, ревностно, смотрено и непристрасно, да се обходите са народом добро, пристојно и саобразно вашем званију, како би народ остао према вама у љубави, поштоваву, повереву и послушности. При свршетку додајем, да je наш светли кваз и господар одобри о најстрожпје мере за одржаве у нашој отачбини непоремећеног спокојства.“ Еопије од тих расписа морали су окружни начелници послати срескнм да по вему поступају. У самом правителству водила се жива препирка о томе, како се треба владати према тој свеоиштој борбн. Једна партаја желела je рата макар са Аустријом: друга световала je да се држп строга неутралност. Кваз, попечитељство и совет разматрали су то питаве са свију страна. Тим препиркама учини крај својим мвевем Јован Мариновић, иачелник иностраног оделева, који се васпитавао у Француској. То je мвеве он дао услед тога, што je Русија иреко Фонтона на ново запитала српско правителство, како ће се оно владати у овом рату. Ево како je било о томе мвеве Мариновнћа: „Почем je садашве ставе политике и за најсилније државе тешко и опасно, то нпје чудо гато je она тако тешка и за нашу малу земљу, кад државе, које нмају више десетина милијуна становнпка, и које располажу стотинама хиљада војника, као на пример Аустрнја и Прусија, несмеју точно и одсудно да кажу и јасно да обележе своју политику то нимало није чудно, што и српски државници морају бнти предосторожнн и повпјати се то за једнпм то за другим правцем, исчекивајућп док се догађаји неразвпју и покажу какву политику треба изабрати и ве се држатп. Но ко тражн у политици извесности и сигурностн, тај осуђује себе на свагдашвн неуспех, јер безусловне извесности у политици нема. Историја и свакндашви догађији то јасно потврђују. Питава на која ми морамо ма како одговорити, принуђавају нас да изађемо из става уздржавава и очекпвава и да учпнпмо један корак напред, којп неможе остати без икаквог послетка било доброг било рђавог за нашу будућност. Сва та питава ми смо не радо решавалн и желплп смо да се од вих изба-