Топола

портп помоћ саме две нејаке српске кнежевпне остадоше на мегдапу, као суво дрво у плаипнп. Па је лп чудо, што је бура, она бура, којаје једном савијала п пз корена потресала целу Европу, па иослетку превпла слабу српску младпцу ? ! .. Не, нпје чудо што је дошао Ђунис, чудо је, да је он дошао тако доцкан . . . Кад је српека војска, пзпурена дугом борбом, напреза.та све спле, да задржп непрпјатеља, којп је продпрао у срце драге домовпне, п опет впдела, како је тај иепрпјатељ наткрпљује п преко ње баца своје пустошеће вале, тада загудп са далекога севера мићна реч : „стој ! u бра Игњатпјев предаде у Царпграду руски ултпматум п турска нога ue оскврип даље нп стопу српске земље. Општп резултат српске борбе с Турцпма у годпнп 1876. овај је: Црногорцп су стајалп свуда

победоносно на турском земљпшту. Мпога турска места, куле п град Медуп бпли су у рукама Црногораца. И војска у Србпјп па впше места још је држала турско земљпште, али једпа од главнпх каппја, што воде у срце Србпје, бпла је пробијена. lio ево јави се рускп ултпматум. Измећу Србпје п Црне Горе с једне, а порте с друге стране, бп закључено двомесечно примпрпје; обележпше се демаркацпјопе лпппје п уморепе п истрошене војске оставпше бојпа поља пуста п глува, разорена п претрпана костпма пзгинулпх бораца, па се повукоше у упутрашњост да презиме. Међу тим прпмирије се продужп још па два месеца, док 18. Фебруара 1877. год. Србпја пе закључп с портом коначап мпр, на основу: Status quo ante bellum да остане како је бпло пре рата. Мала Србпја повуче се, да на њено место ступп севернп дпв Тоз.

РУСИЈА СТУПА У АКЦИЈУ.

Дпвно је чудо, како је Турска морала трљатп свесној Европп дуго рен под носом, да је једном освестп. Цекад је Европа дрктала пред мусломанетвом. С једне стране : „Францускога да не би бријега Арависко море све потоци.“ с друге стране опет турскп хатовп пгралп су око Беча u Мпнхена, Цела се Европа удружпла, да направп бедем овој успјаној лавп, што је куљ нула на Европу из жаркпх пустара Азпје. Пребацај Турака преко Дунава забележен је у свпма европскпм аналпма као велпкп, срећан п славан догађај. Европа све то зна, и опет 1856. год. прпма Турску у ред европскпх држава! Да, алп онда се Турска свечано обећала Европп, да ће се реФормпсатп и цпвплпзоватп. Протпче двадесет годпна, а Турска једнако остаје стара Турска, где судп коран п буздован, н Европа ћути ! Али кад балканскп славепски мученпцп у Турској скочпше на очајну борбу, Европа се одмах нађе да мпрп устаппке п порту. Турска обећава реФорме, Турска лаже Европу у очп. Турци касаие европске конзуле у Солуну ито Европп још нпје доста. Она је п за време српско-турскога рата прошле годпне с Турском још једнако етпкетпа, учтива, она не заповеда Турској, опа готово молп, предлаже, псказује своје скромно мпшлење да треба обуставитп крвопролпће, завести реФорме и т. д. И да пе би руског ултпматума од 19. октобра 1876. год., Европа бп мирно гледала, како турске хорде разоравају чптаву једну земљу, у којој, после петовечног турског варварства, култура и напредак тек што беху почелп заметатп пупољке, једре и свеже,

као пупољци руже на сочној стаблици. Наравно, Европа бп изјавила порти своје сажалеље ri негодовање, што се то тако деспло, опет бп предлагала реФорме, опет давала савете, опомене, а балканско иолуострво пушпло бп се од хришћанске крви, п то бп Европа мирно гледала, као што гледа већ од толпко векова. Али што је могла Европа, то нпје могла Руспја, с тога се и јавио октобарскп рускп ултпматум. Положај Русије у европском „концерту“ био је врло неугодап још од почетка устанка у Херцеговпни. С једне страие требало је одржатп слогу и споразум са европскпм силама, с друге, опет, кроз сву непрегледну Руспју разлегао се јаук крвавпх патнпка са југословенскпх бојпшта, и налазпо одјек у милпјунпма руских срдаца. Шта да се радп? Русији је требала чптава годпна мучнога двоумлења п тешкнх оппта, док је се решпла, да пође п сама напред, баш ако п цела Европа пе хтедне пћп даље. Октобарскп ултпматум прва је последпца овога решења. Цар Александер посла ултпматум из Лпвадије, па се на скоро вратп у Руспју. Тада су у Руспјп већ били начисто, да од преговора и договора с портом нема ништа, да оружје мора решпти балкански заплет, да Русија мора мпмо Европе, мало п на свој ризик, поћи напред, ако одпста желп помоћи заробљеиом балканском Славенству. Ово опште увереље Руспје пзразило се и у царској беседп у Кремљу. Рраћајућп се пз Лпвадпје, цар се задржи у Москвп. У Кремљу га поздрави варошко представништво, благодарећп му за ултпматум, којим је пресекао пролпвање крвп у српским земљама. Том прплпком цар је рекао:

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА. СВЕСКА I.