Топола

„Јес" д’ чуи Пеко, ја мним, е се нама ваља удалит с Цетиња?“ „А с’ чеса?“ „Ма ви’ш ми се често давијамо с овијема љуфима око књаза, што умију да лацкају и што често зборе оно што је мило књазу, а било то право ил’ неправо, па се бојим, божативјера, е ћемо се и ми приучит’ попуштат. Јера. ваистнну, рекао бпх да и овизи овђена не бијаху сви такизи меки, но бијаху као и многи други Црногорци; па ваљада увиђаше да ваља ил’ попуштат, или се селит’ с Цетиња. П. право да ти кажем, бојим се, е ћемо и ми бит ка овизи меки; јер ја већ опажам, да могу више много што шта премучат и превиђат, него кад дођох ua Цетпње.“ П доиста. обоица они захвалнше на почасном звању и уклонише се с Цетиња; *) и ако им беше врло тешко остављат књаза упливу ласкавнх прндворица. Марко је ванредна умна дара и проникнућа;. **) Говор му је пун сласти и заноса. Кад му се развезе, говорпће но трн дана да се чудиш од куда лете те узорне мисли, од куда те логичне свезе у таком појетском његовом говору. Ко га једном слуша, не може да га не заволе. Он учини на човека веома пријетни утисак, прирасте ти за срце, за душу. А кад заћути, он може да ћути дуго времена, те се’упусти у дубоке мисли, што му облећу као ројеви пчела по набраном челу. Арбанаси иепрестано долажаху к’ Марку Ми•З&ановом на збори на договор; питаху га за његов савет. Он сваког лепо дочека у свом сиромашном скровишту у које ме једном вако позва: —“ Ма чоче, срамота ме је долазит у тебе и гостит се толико. Желио бих ваистину једном да и к’ мени дођеш; да ми дођеш!“ „Како ме ти то, војводо. зовеш?“ „Е тако! Мило бих ми било дочекат те ка и једног госта; али тамо, ђе ја живим. небн ти увео да опростиш ни свога коњчета.“ После ми тек исприча какав му | је стан. Но он нехте да дође у питомину у Бјелопавлиће, где му је књаз Никола даровао нешто добра, него је остао на граници близу у ропству цвилеће браће, да остане с њима у додиру, да не заборавн на њихову тугу, за њихов јад. Он не мишљаше на себе и ,на своје, него само на свој народ, кога жељаше да види слободна. —С’ тога и немога да се отисне од њега него сеђаше ту ■ —- близу њих. Беше једном, мислим 1870-е г. у лето, слава на Његушима. Светли књаз Никола освећиваше новосазидани великн каменити дом на огњишту прађедовском. Искупила се је тамо сва господа цетињска, владика, војводе, сенатори и главари и др. слегао се народ са свију страна. Весељу и наздравицама не беше краја. Сви су усхићени у новом дому, од књаза па све до најнижег. Сваком се огледа на лицу веселост. Само Марко Миљанов стоји у сред весеља као бездушни кип, као нема стена. Он беше ту телом, но душа му луташе далеко по химинама јадне раје и слушаше писку и вриску

*) С тога нм је једном, кад дођоше после годнну дана на Цетиње, на оједннку књаз и пребацно: као поотоји ипак Црна гора u правда у Црну гору, и ако су ое они уклоинли с Цетнња. **) А Цраогорца су у опште људн далеко бнотрији од нао.

I плач и јаук робља српског. Преко усана пре.тети му каткад горки осмејак. „А што ти Марко мучиш? Шго незбориш? Што си тако сјетан?“ Пнтаху га са више страна весели Црногорди. „Ма ена де наздрави Господару. 11 Марко се трже јави иза сна. па узе у руку пехар руменике и устаде, чело му се још већма намршти, а горки осмеј прели му се преко стиснутих усана. Сви умзжоше муком као да их је прожегла муњевина и упреше очи на Марка. П Господар поста махом озбиљан, „Господару! Славиш с.таву у твом новом двору. на прагу прађедовском'" поче Марко од прилике да збори. „Да бог да ти по њему Турци почепали! Да бог да се у њему сатрло твоје кољено, дом ови подигао да у њему станујеш. да у њему проводиш свој вијек!“ Сви се следише од ових речи и беху поражени као громом. „Ма на што си дизао овђена дворе на Његушу, тврди ови кам ђе ни тица не мож да дољети без веље муке, а не кмоли да дође нога поганика! Зар си зидао дворе да умакнеш у њих од помамна душманнна ? Зар да бјегаш испријед њега? Не! Господару! Нијеси. божа тн вјера, требао дизат овђена двора, него тамо на границу под. саму Подгорицу, или Никшић град, да је душманиски топ ваздан наперен на твој створ; па прво зрно што га избаци, да удри у твој двор, да си ваздан на биљези; да свагда и дневи и ноћу мишлиш, зашто је бог сачувао Црну гору слободну кроз толнко стотин годин!“ „ЈестеН —продужи он усхићеним гласом, „тамо си требао зидат дворе да слушаш и дневи и ноћу јаук и писку јадне наше браће у Херцеговину, Стару Србију и Босну и да непрестанимице мишлиш, како ћемо што пријена, док они народ није клонуо, није малаксао духом под теретом, ослободит га; да одонуд мишлиш, како ћемо што пријен поћ; „онамо! онамо ! u и ка,о што си и пјевао, и покајат Косово и косовске јунаке! Беше то диван. озбиљан хренутак. Маркове речи продираху свакоме кроз срце, а књазу као да се у тај мах указао геније српски што чува Српство, што га зове да се дигне да предводи Српство на Косово; Кад Марко развија мисли о српској будућности, о српској заједници, о пожртвовању што се хоће рад достигнућа те сврхе, мораше му се свако дивити и клањати. А треба знати н то да Марко ннје учио школе, да је Марко природњак; да је Марко тек као књажев кабадахија научио од самога књаза Николе читати књигу! У друштву је војвода Марко врло занимљив и пријетан, и радо се шали. Особито збива шалу с’ Пеком Павловићем, а овај опет с' њиме. Једном ће они тако, по обичају црногорском, терати шалу ругајући се племену и измишљајући спрдњу један на другога. Марко - као жесточији поче да се љути, а Пеко таман добио ћеф за шалу. Једном Марко плану на Пека: „Бре муч Пеко! јер сад ће бит’ зла!“ Пеко пуши синсију па мирно пушта днм у котурове и тек ће полако, гледајући га испод оннх мадених лукавих очнју, рећи; „Е, Марко сва Црна гора и Херцеговина жна и прича за наше пријатељство, да нема така два друга и брата ка Марко н Пеко у сву Црну

ИЛУСТРОВАНА РАТНА ЕРОННКА СВЕСКА П.