Топола

гору! —Па ако Марко Пеку, ил’ Пеко Марку несмнје рећ што више него и осталнјема Црногорцпма, онда ваистину војводо, нпје треба да се п спомиње више за то пријаћелство! - „Хај право сборпш Пеко!“ рече Марко и пружи руку Пеку. II од то доба тако се они шале, тако задиркује један другога и токорсе дођу у ватру, да све мнслиш, е сад ће бнти покоља; кад ено гле, а Марко се насмјепга п ко да не паде мефу њпма ни једне речи. (Тај би пример могли задржати себи за углед свн цивилпзованп којн хоће да имају пскрена брата ипријатеља!) У боју, у распоређењу војске, у соколењу (храбрењу) Марко је међу првима. Ј свима бојевима одликовао се је војвода Марко као најбољи вођа и јунак. Али како и да се невојује поред таког мудрог п храброг војводе, поред таког сокола, који незна шта је страх кад треба мрети за правду. за истину, за крст часни и златну слободу! П последњи бојеви црногорски у јужној војсци, заузеће градаМедуна п много што шта што се и не износи или износи у не сасвнм правомоблику, засведочидо би: да је војводи Марку Мпљановомретконаћииуједној државиравна. За особито јунаштво добио је он одличије св. ђорђа (мислим ГГ-га степена)

Марко ишађаше верну љубу Депосаву, која јз у многоме линила своме мужу и примила је од њета сасвим његов вачнн мишљења и СЈДења. Он има три кћери. Најстарија кћи Анђелија пратила га је у свнма бојевима као ђеније у сред пушчаних зрна. Од сокола рађа ce опет соко! Последњих година приволео са војвода Марко да се прими сенатства на Цотињу и нато ra је навела • —• по свој прилиди —не његов интерес, него ли жеља да добрачиниЦрној гори, идасветломе књазу својим мудрим искреним саветима, својом сталношћу буде десна рука. II доиста, и ако је војвода Марко више пута рекао књазу своме у брк таких истина, са којих би на другом двору давно већ и смркло му се јер владаоци нерадо слушајуистину, ако им не годи! — књаз га, као II сав народ црногорски и целе околине, љуби и поштује и много му се поверава. Ал’ и јесте војвода Марко тога достојан; јер преко његових усана не пређе још ласкава, пузљива, неистинита реч! И благо оном двору, који има за пријатеља овака човекакаошто јеМаркоМиљанов војвода кучки. Мидко ’

После рата конференција. Досад беху поља, горе Па и море сво крваво, Крв ce лила, мир добила Сад мастило тражи право! Топови су досад били И зажегли дивску свећу. Сад се види, топе, иди! Гушчија се пера крећу! Све до јуче мач је био Еоловођа бојног кода! Сад у футрол, светли мачу, А носеви из футрола! Досад беше цика, трка, Садћеопетда сешмрка; Сад настаје нова ера: Отвара се тубакера! Нека ћуте, који с’ бише, Који крвцу реком лише, Који звера прогонише, Који правду избавише, Ви јунаци, тише, тише, Садће дасе конферише! Телеграми светом дете, Чудно су им жеље глупе. Родило се већем дете А бабице сад се купе; Једну води слатка завист,

Другу тера страх и пизма, Једна хоће да га крсти, Друга хоће да ra кризма. Једна хоће, ради санка, Да га маком бенђелуни, Друга жели да се дете Фашлнјама тесно скуни. Једна хоће да је кума, Да му своје пме даде, А друга би да га дели Расенено на комаде. Бог и дужа, ннје братски Макар да је дипломатски! Ал ма биле какве ноте, Ма их бенки диган свир’о, U над протом има проте, Век би овај протестир’о. Чије ноћи, тог су дани, Чије муке, тог су нади, Чије ране, тај се брани И од пусте дипломади. Ди је правда, није клетва; Ко је cej’o, тај ће жњети; Чија њива тог је жетва; Коме бог, том и сви свети! То и баба знаде свака. Зато стан’те, ил andante ! - Неће бнти уштипака За вас позне шти п у л а н те!

ИЛУСТРОВАНа РАТНА КРОНИКА СВЕСКА VI.