Топола

У стенама беше удубица мала, Њу су онн својим мплпм домом звали, Ту домаћин данас Енох, сутра Филип, Ал Анија беше домаћица увек. Само кадкад Енох одупре се туде Да по више дана о н домаћип буде. „Мо ја ј’ кућа, моја ј’ ова женамала!" А Фи.тип ће рећп: „Ред је сада на ме!“ Па кад Енох (јачи) одржа се мушкп Брн’знуо би тада поток горких суза Из очију плавих Фи.типа му друга. А Анија тада кроз п.тач их мољаше Да се добра браћа ради ње не кавже, Вељаше пм с тугом Да ће она радо ма.та жена бити И једном и другом. А.ти кад већ мину ружачасто доба Њихова детинства II одскочи топло сунашце живота: Обадва срдашца обадва м.тадића