Топола

Дваестпрво лето млађава живота, Он је трудом стек’о један кораб малп, Подпг’о је кућу голубици својој, Гњездо у слободи На присојном пз г ту који к млину води. Једнога златног јесењега дана Изађс село к’о на славу неку У лесков шумарак, Да бере с грања слатке, зреле даре, Да њима пуни вреће и кошаре. Сви су већ тамо, још Филипа нема (Отац му болан, дворитн га мора) У неко доба ево ти и њега. Ходећи самац оте му се око, И гле ! У џбуну на брежуљку неком Њих двоје седе, Анија и Енох. Енохове оии загасита сјаја, Његово сунцем огорело лице, Све то горијаше пламом неким жарним, Жаром олтарним.