Топола

II довелп амо! Боже свемогући, хранптељу силнп, Којп си ме чув’о на острву пустом, Којп си ме пр'>в’о кроз толпке ноћп, Дај ми и сад моћи, Моћп да прећутпм н да се затајпм, Моћп да се скрпјем од њпеа погледа, Да не срушпм гњездо њиховога мпра ! Ох нп деци својој зар прпступпт’ не смем! Несмем, не смем, нећу, Без пољупца њпног живећу, умрећу; А како бпх радо на груди пм пао ћерку, спна јао! “

Ту му неста речи. нестаде п мисли, Болови га стислп. И када се дпг’о да се врати сво.ме Стану спротноме, Идућ’ кроз уске улнце по мраку Снлом је тиск’о у мозак уморнп Неколико речи,