Топола

А он ју је чек’о жељом много већом Него што је негда на острву оном У безни пропастп Пзгледао лађу, која ће га спасти.

II кроз магду густу Један свет’о зрачак обасја га жарко, Он мишљаше вако: „Чпм заклопим очи, Анија ће чути Како ми је мила све до гроба била!“

Миријаму зовну и ’вако јој рече : „Ја ћу тебп, жено, поверпти тајну. Ад над овом светом књигом се закуни Да је издат’ нећеш Док не видиш да сам испустио душу!“ Мирјама га теши; „Ох мој боже свети! Има теби лека, нећеш тп умрети!“ „Закуни се жено!“ А кад се заклела, онда је запита „Јеси-ли ти знала Анијина мужа,

57