Топола

Он је мојој деци отац место мене. Хтедну-л моја деца видет’ мртвог оца Пустп их нек дођу, Та онп се мене не сећају жива. Ал Анија не сме сагледат’ ми лица, Јер бп њену душу помутила до дна Ова бледа слика, слика сзмртника. А на оном свету, ах тамо ме чека

II анђелле мало Ког је срц моје својпм спном звало. Његов је, његов је овај прамен косе, Анија је негда отсекла га сама, На пут мп га дала, А ја сам га собом носио по свету, Носпо га овде где мп срце куца, Носпо га увек к’о аманет свети, Хтео сам га собом и у гроб понети. Алп на што? Ја ћу тамо чедо наћи; И тај прамен косе Анији ћеш датп Нек га чува мати.