Топола

100

Н А ГРАНИЦП

образ, али све те мплоште које другом мужу и оцу разгале тугу и растерују бригу, њему изгледају као туђе, као отете од другога, између њега п његове породице разјапп се амбис ужасних страдања Једнога читавог народа.... Доносе му депешу : „Одсудна бптка свршена Је. ТвоЈа Је воЈска уништена. НепрпЈатељу су врата отворена да продре у срце твоЈе државе. Толико вароши и села стоЈи већ у пламену. ” Он уседа на коња и јури на боЈиште , да погине с последњим остатцима своЈе воЈске... Разби Јена воЈска угледавши свога владаоца, добиЈе новога живота, прикуп.ва се са свиЈу страна, и у масама иде за њим, клпчући непрестано да се планине разлежу: Ура ! Ура ! Ура ! Жпвео Господар ! Али и то не помаже. Кроз сЈаЈну свпту коЈа га окружава , Он опет внди у краЈ пута , у снегу п блату> Једну жену расплетених коса, где стоЈи међу жалоснпм остатцима некадашњег покућанства, где Једном руком покрива своЈу нагу дечицу и завиЈа их у последње ћилпмче коЈе ЈоЈ Је остало, а другу руку пружа к њему , п кроз урнебес одушевљених (( Ура !” Он чуЈе где га она жена пита : (( Господару, где Је муж моЈ и хранитељ наш ? Где Је кућа моЈа?” Много подобних мисли прошло ми Је кроз главу за оно неколико креиутака док сам непрпмећен остао у дну плаве сале, гледаЈући Господару у лице. Књаз Је седео за своЈим писаћпм столом, на коме беху два велпка сребрна канделабра коЈп бљештавом светлошћу обасЈаваху Његово лице, тако да се свака и наЈфиниЈа цртица на њему могла из далека прочптатп. Колико страдања, колико пробденисаних ноћи , колико горких часова беше исписано у томе лицу ! II сада, перо се укочило у сред писања, а очи стоЈе непомично упрте у Једну тачку. Ко зна, где су мучне мисли владаочеве ?