Топола

када је пздахнуо Сте Фан Дечанскн, па до кобне шетње Књаза Мпхаила у Кошутњаку, 29 маја 1868. Али ое варају њуди, Нема тпх мплијуна нп тога сјаја, који би из далека могао платпти страдање човека од чпје речи завпси срећа илп несрећа читавих мплпјуна, када настане историјски тренутак, у коме се крха судбпна читавих народа, у коме се ваља решитп : „Земаљскоме пл' небеском царству”. Владалац гледа у какав диван узор уметности који вреди сготпне хињада, а пред очп му на један пут излази згарпште једне пптоме вароши његове коју је непрпјатењ победилац опустошпо , замењујући погатену борбу вандалпзмом, и он впди да је рат који је он отпочео за све што ]е најсветлије, уродио ужасом, разореним благостањем које су толике генерације полако текле и једна другој предавале. Он је данас прпмио некаквог новог посланпка. Сутра је свечан дипломатски ручак. Он мора свакоме да се милостиво насмеши и ако му дугаа плаче. Испод његових прозора разлежу се најлепше мелодије које постоје у свету тонова, свп пљескају рукама и хвале оркестар који тако дивно „егзекутира” најтеже музикалне „пијесе,” а он ? Он у сред најлепше Росинијеве увертире чује само јаук рањеника на бојишту, чује самртничкп ропац јунака који су по Његовој заповести умрли не рекавши ни речи. Он чује кукњаву њмхових удовпца и сирочади, то му душу раздире , и у том тренутку комшија с десне стране каже му : II Њему се ваља опет насмешити. Најзад се свршп то мучење , скине се златна униФорма, скину се блпставе звезде и ленте , од владаоца остане само човек, муж и отац. Жена му брише хладан зној с чела , његово дете грли га својим белим ручицама и прислања своје анђелско лице уз његов успламћени

НА ГР АНННИ