Топола

103

НА. ГРАНИЦИ

Кад затворих врата, Књаз рече; Они су тамо врло нестрпљпвн у Делпграду. Ургирају да им пошљем пристанак по телеграфу. Веле да војници љубе земљу од сплне радостп што ће да добију краља. Олушевљење је, велп, такво, да се никаквом силом не може уздржати. Вн сте, докторе , билп довољно иза кулиса, ви знате како се одушевљење народа. Зар нема нпкаквог лека којим се оно може зауставпти?... Пма В. Светлост, међутим ја сумљам да је одушевљење тако неукротимо у Делиграду. Да наши љубе земљу ? Сумњам. Тај начпн псказпвања радости још је са свим непознат срискоме сељаку. У осталом ја молим Вашу Светлост да напише одговор, ја ћу се још ноћас кренутп назад и сутра до подне бићу у Делиграду! Боже сачувај рече Књаз па стаде писати једн у депешу ви останпте сутра мирно код куће те се одморпте од пута, а међутпм пошљпте ову депешу Љуби да је шпфрира и пошље на телеграФ. У њој препоручујем Черњајеву да ништа не предузима, док се вп с Мојим одговором не вратпте. Тако, а сад знам да једва чекате да одете својој кући. Лаку ноћ. Дођпте сутра рано. Имам много којешта да вас питам ! Сутра дан морао сам да причам Његовој Светлости све што сам у нашем рату до сада видео. Господар се интересирао чак за поједине рањенике, а за сваког официра је питао поименце. Када споменух мајора Светозара Хаџпћа, који је оздравио од ране добивене 20-ог Iуна на Мрамору и вратпо се у Делиград. и кад додадох да је он једини од заслужнијих рањених оФицира остао без таковскога крста, при свем том што се то одличије раздаје у Делиграду и капом и шаком, Књаз одмах устаде, оде у свој рблпжњи кабинет и донесе једа н пакетић који предамном запечати и предаде ми с речима :