Топола

Већ окрете вранца од мегдана, А потеже сабљу димишћију, Сербез чннн трндесет хајдука II онога харамбашу Башу, Па он водп Адлпју дЈевојку, Одведе је краљу у сараЈе, Сабљу баца краљу на криоце, Па бјеседи ропче Хусепие ; „0 чули ме, Ибрахпме краљу ! „Ето сабље, ево моје главе 1 „Кад’ но мене Бог и срећа даде, „Те сам добар ловак уловио, „Педам дова за живота мога !“ Гледа сабљу краљу Ибрахиме Па бјеседи краљу Ибрахиме : „А Бога ти, незнана де.шјо ! „Одклен лн си, од кога ли града ? „Како лп се зовеш по имену? „Одклен теби сабља днмишћија? „И на сабљи тура ћеда мога ?“ Њему Хусо право казиваше : „Ја сам главом од Лахора града, „Хусеин се зовем по имепу , „А синак сам краља Сам бен Сури, „Од лијепе земље Ларистана ! „Једно Јутро бјеше освануло, „Књнга стиже од Аџема краља, „На кољено моЈему бабајку , „У књизи му 'вако бес Јеђаше : „„Да си здраво од Лахора краљу! „„Свјетла круно, драгн нријатељу! „„Ми одавпа Јесмо доставили, „„За младоспг од бирда земаиа, „„Хајде, краљу, да се ородимо, „„Да сиједе окнтимо браде, „„Драгим ђулом и румеиом ружом! „„У меп’ има благо небројено, „„И Још к’ томе цура на удају, „„А у тебе синак на женидбу, „„Да њих двоје младих саставнмо, „„Да будемо главни пријатељи!““

„Тако збори од Аџема краљу, П А ја цјгре ни виђоо ннсам, „Нн внђео нн прсгеновао. „Кад је баоо књигу проучпо, „Те он виђе, што му књига каже, „Он оиреми тридесет ђемија, „Па пођосмо у нову тазбину. „Но је нама лоша срећа била, „Ведро бјеше, пак се наоблачи, „Из убаха вјетри ударише, „Заннјеше лађе на мраморје, „Утонуше трпдесет ђемија, „Сам ја остах на стијени хмадној, „Па се машнх гори у планину, „Хајдуци ме заробише млада! В А што питаш Пбрахпме краљу, „Одклен мени сабља димпшћија? „Сабља ми Је од нрађеда мога ! „Ја сам чуо, ђе казују људи, „Кад’но Махмуд сел>ер учинио, „На Ннђију, на земљу проклету, „Зароби га од Сараџа Раџа, „Па га врже на дно у тамннцу, „А мој прађед срца жалостива, в 3а њег’ даде бдаго небројено, „Седамдесет п седам товара, „Док је њега ропства избавпо, „II тада је сабљу задобио, „Баш из руае славног Падишаха, „Од Махмуда од ђбда твојега !“ Кад' то зачу Ибрахиме краљу, Ударп се руком по кољену : „Авај меви до Бога милога ! „Све је тако, драго дјете моје !“ Па он скочи на ноге лагане, А са њиме Лале и везирп, Доведоше Адлију дјсвојку. До онога Хусеипа млада, БиЈеле нм руке саставпше, Саставпше и прстеноваше, Кума ку.ме великог рнџала,

122

АДЛИЈА И ХУСЕПН ХАЈДУК