Топола

132

ЗЛАТНА ГРИВНА

а ја би тако радо о њему слушала ; јер веруј ми мамице срце ми је пуцало од туге и бола кад су ми други Жконија (брзо). Други ? Који су то Мидунка. Нису ми истина ништа говорилп, (болно) али укоре да сам његова кћп, често сам морала нретрпетп. Иконија (горко). Зар је мало том свету, што су ти оца нагрдпли па правди бога, него још киње п његово невнно дете ? О, како су људи зли и опаки ! Мидунка. Мора да је то било нешто страшно, о мамице, ја нисам сад више дете , немој ме том тајном и даље мучити. Ти не знаш колико сам с тога трпила I Иконија. И ти си с тога трпила? ( З агр,ш је) Што то досад не рече, само мени ваља трпети и за мене и за тебе. Дуг Је жпвот дете моје, дуг и горак ; а ти тек од сад почпњеш живетп, почињеш познавати га. Судба твога оца нека те увери, да сиротиња коју данас трппш, није највећа на свету. ј Мидунка Ја ћу те пажљпво слушати, мамице. Причај само. Иконија. Наше родбпне жпвеле су у слозп пЈјљубави још од времена ослобођења Србије. Пријатељство везано на бојном пољу, ретко се у животу прекида. Наши дедовп желели су, да се та пријатељска (свеза учврсти још Јаче сродством, али како Један тако и други добпше само мушког потомства. Кад сам се Ја родпла као Јединица п наЈмлађа унука, весељу не беше краја, и одмах ме наменише твоме оцу, који већ беше дечак такође најмлађи од осам година. Твог оца даду да изучи златарскп занат. Ја међу тпм останем саморана, и теоЈ покојнп дед бог да му душу прости! узме ме к себп. Пошто му син изучи занат, дође кући п ми се венчамо. Како се сиромах старац радовао, и кад Је умирао благосиљући световаше нас да и даље жнвимо у слози и љубави као што смо за његова жпвота. И бог му Је услишао молптву. Ми смо били срећни и задовољни. Он је неуморио радио. Оне алате на шкрињи сачувала сам као наЈмилији спомен тих блажених дана. И ти их кћери чуваЈ. Мидунка. Хоћу, маЈко, та то Је спомен ваших блажених дана! Иконија. Али кар да људи завидеше нашем срећном животу, те тн оца отераше пре времена у хладни гроб. Некн богатп златар из Темишвара нећу да спомињем проклето му име, дође по несрећи овде не знам ради чега. Случајно уочи радове твог оца, п тако су га задивилн, да му с места понуди велпку плату позвавши га за деловођу његове радње. Ја сам га одвраћала од тога, али оп је радно и мислно само да тебп оспгура безбрпжну будућност. Био