Топола

лаковерне. Лепа реч гвоздена врата отвара, велп се од старина, па ако си још вешт у згодном тренутку уговети њиховој сујети (осмејкујућн се) макар п лажним златом можеш се падати успеху. Аја сам успео да ову удовицу заслепим док. . док се не осигурам КОД (поглеЈајући на Иконпјпа прозор, осмејкујућп се) МОЈ6 Лвпе, младе и смерне суседке. Оамокад би знао хм ! (зампслп се.) МидуНКа (тргне се п скочн , брнжућп очи). Ах мамице. Иконија. Умири се, кћерп ! Заборавимо прошлост, она је давно мпнула ; а за будућност Милунка (упидне јој у реч) не брини се мамице. Знаш како се вели: „после кише грануће сунце“. Да, да мајчпце, ја верујем да ипак има правде у свету, само не треба клонути духом (за себе) • Тако писаше ономад Војпс.гав у „Народном листу". Иконија (климајући главом.) Томе си се зацело научпла из тих твојпх књпга. Мидунка. Погодила сп, у њима је свет и жпвот, у нима налазим највеће задовољство и утеху. 0, да знаш мампце, од како пх почех разумеватп, чинн ми се да жпвим новпм, узвишенпм жпвотом. Чекај, да ти само нешто прочитам. . . . (претура међу књпгама.) Иконија (осмејкујућв се тужво.) Та ја сам и у несрећи ипак срећна... Трнко. Ех, лудорије, чега се имам бојати. Сироте су • а|а и сувише богат. Помогао сам их у највећој нужди, а спротпња мора да буде захвална. А најзад, све су женске сујетне, само ваља вешто разапети златну и свплену мрежу. . . Па што небих чинио што ми годи, —кад ми се може. Богат сам. . . А како сам дошао до тог богатства, никога се нетиче. . . Отанко Мишљвновић а п онај занесепп Браздић , неће ми нпкад тражити рачуна, одавно су већ сами прах и пепео, од помена нема ни спомена. Па и кад бп се знало шта би ми наудило ? Ништа, баш ништа,. та евет је скуп људи, а човек је за сребрник бога продао (оде сиејућн се.) Мидунка (међутам пзабравшп једну кљигу , претурала је ластоее, па лупп дланом). Ево мамице, да чујеш само. Књига се зове: „има ли среће у свету к (седнв крај ље). Да чујеш само (чата.) „Не зна се кад је постала пословица „сваки је своје среће ковач“, алн из тога што се срећа сравњује са занатом, даје се закључити да је дошла у питање, кад су људи почели стварати засебне делине, т. ј. брпнути се свакн за се. У данашњем свету сматрају се за срећне известан број људи „нзабраних“, код првобнтних.

134

ЗЛАТНА ГРИВНА