Топола

174

ПОСЛЕ БОМБАРДАЊА БЕОГРАДА

не опажа она мрзост против Турака , к оју сзгаска влада иоказује. Ово гледшпте не беше ново. Ми смо већ надругом месту обележплп , како п Порта мишљаше , да јој сва опасност долази личпо од кнеза Мпхаила, па нам је понављање овог уверења од стране њених прпјател>а требало узетп на знање. И запста, она, као што је у време бомбардања очекивала помоћи од унутрашњих потреса у Србији, тако као да је и у овој запетостп одношаја своје очи на ту страну упрла. Кад нас је војском опасала, кад је, не без неког успеха , потражпла савезнпка протпв нас у царевини п ван ње, она их је потражила п у Србпјп Корпстећи се нашпм унутрашњим трвењем , она се често служила овпм средством можда успешније но да је и самоме оружју прпбегавала, па га се и сада прихватн. Кад се кнез Милош повратио у Србију, једна шака ■чиновнпка, понајвише сроднпка пале дпнастпје , застратнена неразумном ревношћу потчпњених органа нове владе, побегне (1859) у град београдскп, а одатле оде у Царпград. Порта прими бегунце предусретљиво и одредп им плату, рачунајућп да јој могу кад год затребати. Кад кнез Михаил, ступајућп на владу, обзнанп у својој прокламацијп (14 септ. 1860), општу амнестију, поврате се 'у Србпју п овп бегунци, п неки од њпх добију државну ■службу, а неки редовну пензију. Овп су људи живели мпрно, под заштптом законптости, коју је кнез Михаил прогласио био. Сад, на трп године после њихова повратка у т крпло своје отаџбпне, ■сети се Порта негдашњих својих гостију па почне за њих разбпратп. у в Јула 1863 г. велпки везпр отправп на Алп-бега , цпвилног комесара у Београду , телеграм, ко]п је овако гласио ; „Кад су Срби Н. Н. Н. Н. Порти у заштпту дошлп, •она им је одредила плату. Доцније су се онп повратплп у Србију. Вама се сад препоручује, да јавите : јесу ли