Топола

188

БЕ3ДУ Ш Н И Ц И

лебица није остала, ада није примљена ма у коју од поменутих признаница. Ида је ово овако остало можда ни ове приче не би било. Газда Симо Ћата нађе у свакој признаницн по некакву махну. За то није хтео ни једну да потврди. Кад га неки упиташе: н шта валп признаницама?” он им у кратко и шмрчући бурмут одговори ; (( Нису начиљене како закон прописује” или: (( не ■одговарају ворми законској ”. На по неког би се и осеко ; „Ндп и подај ову признаницу ономе којн ти је и градио па му кажи; да би боље за њ било да се не плеће у поолове , које оп не разуме, и да људе не навраћа на већу дангубу п трошкове!... Сваки нек’ гледа само свој посао поп свој требник и петрахиљ, учитељ своје ђаке и ■своју школу ! . Тако овде у овој плавој књизи пишеП” то би рек’о и срдито лупио руком по грађанском ил’ кривичном поступку, ил’, најпосле и по шумској уредби ако би се она баш ту пред њим од некуд деспла. 11 тако јадни људи морадоше све признанице да пзпова прерађују. Али кацо да их начине, ко да пх напише ? то још нису знали. За то је управ и сазвато село. У први мах беше речено, да су за тај посао нужне све кућне старешине ; али ево белаја чича Ранко биров оног дана у сам расвитак викну по ново по селу да па састанак морају доћи и све млађешине које плаћају порез. <( И ко не дође”, вељаше чича Ранко, (( нек’ препише себп, што ће га по закону снаћп !” Па и ово јо доста л,уде бунпло. Шта ли оно јутрос зваше и млађешипе пз кућа да морају на састанак доћи ? упитаће Марко Совронић Јову Ћушака , који беше припГо да лулу на огњишту запали. Марко Совронић и Јово Ћушак по одавна су постали праве кардашине. Они бм један другом казали да су мајку за сису ујели. Јово је опет добро к стајао” код газда Симе Ћате. Нмао је два добра коња и оковане