Топола

193

БЕ3ДУШ Н II Ц И

Хе, људп, ја грдне несреће што се догоднла, Не зна се коме је горе - Радовану нл’ Пури ? Онај изгубно дете, овом запаљено имање. Кога човек пре да жали, а кога ли више да кривп ? рећи ће жалостиво онај чичпца. Па ти не реци да на обе те куће не лежи нека проклетиња !... На Радована се по одавна изузела власт. Он оде сав у стромором. На Пурину кућу напала нека чамотпња поред ког му год имања прођеш рекао би опустило је, вељаше онај што се наслонио уз соху сеоског коша. Вала, људи, нек говорп ко шта хоће, а ја не би рекао да је то могао учинитп Радован, рече Вељо Смиљпн, којп је дооле само слушао што људп говоре. Пре бп он дочепао пушку, па улетео у Пурину кућу, те га на место убио за своје дете, но што би узео угарак да му кућу запали. Нпје то тај човек, људи, шта вам је ?... аја боже сачувај !... Њега су толике несреће сналазпле, и то да су биле од бога ајде, ајде, већ од људи, па тај човек нит попустп памећу, ја л’ да се пропп од дерта !... Јесте га слушали , кад стане да говори има се, браћо, шта чути од њега ! Оно, истина, отац је морало га је у срце заболети за својим дететом, али п какву би му вајду то учпнило , што би запалио имање Пурино ?... да л’ бп утолио бол срца свога?... Не не, ја оиет велим, то није Радовап учинпо... Сачувај, вас, браћо, боже беде невидовне ! .. Добро говорп Вељо ! повикаше многи, који су ту били , данас може човека наћи беда ни крива ни дужна. * Шта се ово ради од нас, људи ? ! Докле ће нас држати у овом блату и на овој несретној лаужи ? иовика Павле Агић, који се у два маха нагонио да се кроз л>уде отацкина VI, 22. 13