Топола

219

Н А ГРАНПЦИ

Тај ђенерал. ко]н је бпо послан од словеноФилских комптета да начинн какав му драго ред међу руским добровољцима у Србији, седео је непрестано у Београду и бпо је у неку руку други гарнизонар у тој варошн, али поред свега његовог напрезања скандалима неких рускпх добровољаца по Београду не беше краја. Чак смои ми у Делиграду о њима слушали. Комаров потписа депешу и хтеде да даље ради, али у тај мах уђе мајор Светозар Хаџић, који је у почетку рата командовао ћупријском бригадом 1-ве класе, а сада немађаше никаквога опредељења. А здравствујте, мајор поздрави га Комаров осмејкујући се изволте , седите п он му сопственоручно начини место на своме кревету , гурнувши своју уређену архиву још више у гомилу од куда вп тако ? Г. Ђенерал, ја ... ја сам дошао да питам, да ли сам ја учинио какву погрешку, те се са мном овако поступа ? Ја сам као командант бригаде био у 10 бојева, главнокомандујући ме Iе. свагда хвалио, одликовао ме је, кад сам од моје ране мало оздравио и вратио се у команду, корео ме је за ту, као што је он назива, претерану ревност, и чудио со што ја нисам хтео да останем код куће док ми рана са свим не зарасте. Сад на један пут одузесте ми један по један батаљон и раздајете их разним руским оФицирима и док се моји људи бију , ја морам да базам беспослен око Нерићевог хана или по Делиграду. Ја молим ако сам учинио какву кривицу, да се дадем под суд. Комаров поцрвени до иза ушију. Хм.... Ви имате право..., али знате, г. Хаџићу, у почетку рата имали смо тако мало оФицира, да је морала читава бригада доћи под комаиду једнога мајора пли чак и капетана. Данао, кад имамо толико руских пуковннка, међу којнма их има и из царске руске гарде, тешко је