Топола

236

НА ГРАНИЦИ

рем Николом дошао у пензпју, и да се садједва држао на ногама, тако је стар био. При свем том он се лтутио што су га држали при штабу у место да му даду какву команду, и он се тако упорно надао да ће и он најзад затребати да заменп каквога команданта који погпне пли буде рањен, да је цело своје време између ручка и вечере употребљавао на то да нађе у каквом селу близу Де шграда какву кућпцу у којој ће моћп зпмовати. Најзад је у томе успео, нашао је топлу собпцу, и подсмевао се младићима , који се непрестано туже да немају квартира. Тај је-чичица био неко време председнпк војеног суда у Делпграду. У осталом главна му јс брига била да дотера свој сахат да пде тачно као и штабни сатови, како не бп био нетачан у долажењу на ручак и на вечеру. Један руски туриста, којп је писао о нашем рату (Воронич) питао се, од куда тај чпчица у Делиграду, и нашао је да је то спгурно било овако: Он је сигурно једно вече седео у кругу својнх сииова, кћерп, снаха и зетова и своје многобројне унучадп, па се прп чашп чаја разговарало спгурно о српско-турском рату. Несташни унуци п унуке сигурно су га стале задевати , како он, старп воЈник седп мирно код куће, а тамо у СрбпЈи биЈу се православни „СлавЈане” на живот и на смрт. Та Је несташна детпња шала дирнула старога пуковнпка , па је спгурно помислио; (( Е чекаЈте, балавцп Једнп , показаћу Ја вама, ко Је ваш деда. ” Деца му се поплашпше: „НеМоЈ, деда, ако бога знаш. Па ми смо се само шалилп.” Ие зна чича за шалу. У пркос плача п кукњаве деда оде у СрбпЈу. Сећам се кад Је чпча баш стпгао на колима у авлпЈу делиградског штаба. СлучаЈно беЈах се и Ја ту десио. Помогошеммгу г да сиђе с кола а он право к мени: Подполковник рече ми какав Је проппс у вас за престављање главнокомандуЈућем ? Треба ли парадна униФорма или се може п у походноЈ?