Топола

Арпоста. За тш је у пстом лнсту саошптио Орадијеве „Хвале сељачког жпвота,“ па је у „Забавнику дубровачком“ кушао да преводи дантову „Вожанску комедију“ народнпм десетерцем. У истом „Забавнпку“ писао је прпповест: „Лажни цар Шћепан жали.“ Но стадно п одлично место у нашој књижевности прпбавиЈШ су Љубпшп љегове; „Црногорске и херцеговачке приповпјестп“ п „Прппања Вука Дојчевпћа.“ Те орпгпналне прпче ванредно су занпмљиве. Све су црпене пз душе народа, у њима се огледа народно мпшљење и осећање. Слике су управо тппови, језпк жпв, кратак п карактерпстичан, кадшто локалан, али за језпкословца занимив. Многе пзврсне приповести Љубпшине, као; „Кањош Мацедоновић,“ „Поп АндровићЦ „Скочнђевојка“, „Проклети кам“, „Крађа и прекрађа звона“ пт д. познате су већ српској читалачкој публпцп пз „Српске Зоре“, „Отацбине“, календара „Орла“ пт. д. У „Српској Зори“ изишло је преко тридесет Љубпшпнпх: „Причања Вука Дојчевића.“ Та „прпчања“ су пз мањих прича, у којима се потанко оппсује жпвот и обпчаји народни; у њима нпје Љубпша толпко гледао на форму, колико на језпк и облнке народне. У њима је описао знаменитије људе п догађаје, земље и пределе, а све у народном духу и са пзвесном тенденцпјом. Љубпша је

XIII