Топола

169

кдони док му реие Марко да сједне спрам њега. Пошто су се поразговориди о свачем по мадо, о здој години,-о јакој студени, о кашљу и недаћи, с једне на другу, припита Марко бајећи, као кроза зубе: «Што је чути куме из сусјетства, јесу ди збиља Црногорци зацаридп онога скитача и дажицу?» Поврне Лука на по гдаса: «Чцо сам да су, но неко каже на један начин а неко на други, како је кому мидије, а ја до душе нијесам брижљив да знам, па п не питам, но чујем нехотице гдје се људи разговарају, који те горње пазаре обидазе. Доста ме гдава боди од доиаћега посда, пак ми, мајде, и не треба мождани препуњатп безпосдицаиа.» НатоБубићшмркајућдухан: «Но ћеш бпти чуо и да ти је негдје у сусјетство дошао васеденски патријар?» «Чух право» поврне Пука пљускајућп «да је у Грађане дошда нека светиња из дадекијех земаља, прогнана од Турака, но се свашто говори и по пуку сије, па ко ће да разабере истину у тодико пљеве ријечи?» У томе Бубић извуче изједне шкрабијице једно писмо да из њега учи: «3нади куме да ми је синоћ дошао удак право из Мдетака, и донио ово пнсмо од мога причаснога побратима дужда мдетачкога, пак чуј какопјева:» «Уздани на границн сдуго и побратиме мој! Дчшао ми је гдас из Котора јошт о поклада божићњијех да је од