Топола

175

кад јошт све на рпп видио колпко ни анђеда. Стане Грујо да се по гдави чеше су обе руке. «Да_, да» наставп, «и ја мислнм: тако нешто, но ти знаш да ја то не могу вам пзрадити, а ту је нешто мадо пара, кад пх подпјелим жље ће менп остати. Знаш ти добро наше људе, да пм подпјелим пуну бачву дуката а себа да не оставпм ни ручку, реклп би: кад је нама дао бачву, н>ему су остале барем двнје. Свако мјерп на своме лакту! Кад губим душу а топим срећу, кад газпм госгопримство п вјеру, дајбудп ћу понијетп бдага доста, пди се барем нећу мрчпти за то ђавоље. Лука стаде да пљудка, пак се посдпје дугог мучања изу. Да тп, побро, кажем сву пстпну, мени је кум обећао сто и педесет дуката, пак мњах да ме трећпна пде као умодника, јер и ја примам дио грехоте.» —■ «И то је ништа» рече Грујо, «него хајде опет к њему и рецп му што ми неће доћп барем готовине триста дуката нећу па то гдаве обратити. Ја ти давам тврду вјеру, по сто пута непреломну, да ако се и распазаримо, неће за наше зборове нико жпв знати од моје стране. Ади тп немој тако куму каживат, да се не покаје, него му реци да ће се ствар просијати и објавити, п да ћеш ти гдавом платпти, тако ћеш га павућп да псиразпи оба џепа.» А Лука њему: «У разлог се, побратиме,