Топола

177

једну воденпцу гдје поп јевапђеље чпта, кад љи није ту попа него патријара, који стаде да га гдеда и кори што га продаде у латине, и што покодеба сб и хљеб што је у његовој кући ијо. -<Ах Јудо и Бранковићу да си прокдет и по сто пута анатемнисат, што ти то дјело хћеБ> У то хпљаде очпју обрате се на Груја, као на биједу врану, а он моди Бога да га земља прождре, пак се кучи и увија да омади да га не виде. У то се разбудп дрхћућп, пдачућп и викајући; довати тикву из пањеге, јер црцаше од жеђе, и прегиње и дави се пијући, а у тикви ни капи воде. На тому страшному призору скочп жена: «А што си се помамио прекрвниче; што си Богу згрпјешио да се помамиш пред Божић кад се свако веседи! Кажуј, да те видам, гдје си данас ходио и шта си радио? Да нпјеси на сугреб стао, или напао на мађију, или те чије зле очи урекде, или се омрсио, пли о зду чијему впјећао? Кажуј, да те лијечим, да се сутра с тобом не кадижи нук.» Али Грујо дрхћекао прут, завезао му се језпк, пресахло грдо; шкрбоће зубима, бобоће уснама, стриже очима као тснац. А жена опет као жена не дава му мпра, но све: «кажуј, крво, што си јуче радио, што ракда себе и мене самоседму. Ако ти је од боже лако ћемо, ево нам свеца у кући; ако ди је од враже, исповиједај се чисто, пак ће ђаво у пакао а ти у свпјест. Кад чу Грујо да му жена помену пат-

Прип. Ст. Љ.