Топола

187

А поп: «Дакле кад је твој дуг одвојпа п прашта ти се, нећеш ди тп мањи?» А Грујо: «У разлог се, попе, нијесам ја патрпјара да праштам, не мислпм се ја посветити но осветити; ко се не освети тај се не посветп. Ово је наша пословира.» А поп; «Ти сп Грујо с пута сврнуо, није то тако. Ми свештеннцп пмамо срце и страстп псто као и вп, али треба да праштамо. Освета је наопака и проклета, ко њу пратп душу губи, пород трује, колијевку губа. Патријара теби опростп дуг од бремена, а ти нећеш од сламке. Не заслужујеш да ти се опрости, а ни с тобом да говорим. Аипсујеш, а псујеш! Него збогом, пдем на бољи посао, него да овдје губим врпјеме и Душу .» Грујо се препане и покаје: «Врати се, попе, тако те моје муке не спопале! Кад сам већ кренуо да течем душу, за коју сам до данас најмање мислпо, опрашћам и тици у гори, и риби у мору, и ђаволу у паклу, п побратиму Аукп на Браићима. Јели доста чбчеН —Пак сам у себи; «Нако ако се не дигнем из ове постеље. А волио би његове крви на велики петак...» «Тако треба, мој синко»,рече поп, «да будеш благословен и ти и твој пород. Идем по причешће, но се притаји и моли Бога док се вратим.» Ноп из куће а Бистра у кућу. У тому Грујо покрије главу убрусом и стане да