Топола

291

Ђлетова не накаже, да со други памети уае. По што га осуди на смрт, као што је обпчно у просвијећенијем државама, пошаље суд злпковцу мудра п освпјесна духовника, да га наговара да се каје и Богу препоручи. Пак, би ли вјеровао? Длаке мп се јеже, језпк трне, уста камене! Тај пас (лпше оне воде коју су му на главу сипали и пмена које су, скоту, надједи) убије стржевом гредом јаднога попа, и с његовијем хаљинама побјеже у Црну Гору, и ево га у Дупилу, гдје се свецем прогласи, а ћори пук свашто гонета и вјерује. Дубровчани пак, да пскопају тебс и нас, шаљу му сребрни ковчег, да му тијело хранп, кад се тобож престави. Но ако желпш да ти господарство устраја, предај тога свеца нама, да га ми по нашкп прославимо и у сваку од четири кнежине грбаљске по један черек објесимо, нека се пук страви и у себе дође; пак ћеш брзо чути да је свак опријеиуо цркви, страху божјему и својијем старешинама.» Иванбег се згрози, пак, послије подужег мука, проговори : «Ако је та безакоипк упио главу у моју земљу, давам ти јемца Бога, да ћу га везана опремити у Котор. Него пођи збогом, поздрави ми провидура и увјерп старца, да сам му друг и помагач да плијевемо хроскот из њиве и кукољ нз шенице!» Пошто размијеее дарове и колаче, Бескућа крене пут Еотора, а Иванбег пошаље