Топола

294

рекао: покој му душп! Да га не знам какав је кожом, рекао бпх да је мјестп мука прпмио благо да пскопа Превлаку, што се јошт налазп српске задужбпне, п господара, што се јошт помпче од српске руке. То је свакако трн у очп Млечићу п без Мпјатовепрпкојасе. Да му речем да бјежп у Турску, стићп ће га тамо млетачко мпто! Да му ствар затајпм, пропастп ћу, а њему не помоћп. Што ћу преспрак ?!... Идем дома, а немам га, бога ми! Најбољеједа наженем прпјатеља да се забпје у спплу на планпнп; ту ћу га пптатп боље но на кућп, док пздушп овп први огањ а ствар се заборавп п ућутка.» Кад бпо дома, каже Ђпко Мијату за што га је господар звао п што му је рекао, па га прпнудп да се за неко кратко врпјеме пзмакне п закопа жпв у спплу, а поручп господару да је Мијат побјегао преко гранпде прпје него се је он, 'Бпко, вратпо кућп. Побратим је поспо МпЈату у спплу честпјех понуда као: млпјека, скорупа, сурутке, јамуже, рпбе п по комад мрса. Након мјесеца дана оболп Мијат у оној влажној п осојној сппли, паћ замолп побратпма да му пошаље по жену «п ако ме,» рече, «на њу дроб болп, да ме је просочпла господп, опет се без ње не могу проћп овако болан и сужањ.» Трећи дан дође Мпјатовида с товаром хране п нађе Мијата у злој кожп: пзпшао