Топола

295

му оспњак под лијево пазухо, а осуле га красте као кора дубова, па на угњојено тпјело пала муха и сваки гад п јад. Л.ежао је скоро гб на једној траљи сплетепој јасеновпјем прућем, а по њој просута до два наруча ржеве сламе, п већ није окушао ништа до по кап млпјека, што му је једва слазило низ зајаженп лијетњак. Кад га жена онаква видје, стаде да кука и да се под грло замиче: «А ко те заби у ову јаму, леле менп, као ми јест, кукавици на сухој границп?!» «Ваистину ти,» проговорп натегом Мијат, «која си ме просочпла господп. Док ја тиснем, по гвојему паговору, бабу Цвијету у јаму, ово је трећа у коју мене жпва забијају, а нека она што ме чека кад испијехнем. Добро се рекло, моја, да ко другоме јаму копа, сам у њу стрмоглавп.« «Ја те нијесам просочила ни сестри, то ли господи; но кад се просуо глас да су те у Млецима на мијех дрли, стаде Горде да те жива плаче и коби, пак ми превре срце гледајућп гдје тп се злотвори наслађују.... За длаку се не дохватих кеезу носа!» Мијата обузме троструки огањ, као да под њим ко пири, пак поче да клапиња и да свашто збори; а кад се пред зору малашпо разабере и окарља, рече жепи: «.Та сам своју чашу допио но шљегпи у село и реци богобрату 'Бику, да сам докоичао, пак га мо-