Топола

303

љиве здравпце. Спопану Мијатове сусједе страх, сутука, стид и злоба, од којпјех једно бпло доста да људе узнемпри, камо лп све четверо. Сутра дан црковно звоно окупи село на збор, тек је рекла зора: ево ме. Зачне да говорп кнез: «Од кад се је ово село паселило нпје још падало под ову махраму! Докле смо били пајаде жпвијем Мпјатом, просте муке, пута п суд па легло! Но сад кад бијасмо без њега проживјели, а ми напани на горе зло! Ко ће боја с мртвпјема?! Изађосмо из чпсте памети ми, тобожјунацп,то лп не ће жене и дјеца, што им се Мпјат по сву ноћ снпјева. Не мплп ми се дома поћп, јер кад куцнем на врата кутња, свако ми чељаде дохвати трострука грознпца. Извели околнп зборовп пјесмице п подругуше, па ми тоне образ под очп, као да сам прппасао куђељу. Но хајте да се видамо док смо још жпвп. Молпмо суд да опростп што смо дудовалп, а провидура богорадпмо да пошље опет војску да спалп Мијатову љешину, п обећајмо му да ћемо јој бити при руци, да се ослободимо од ове нове клетве.» А ковач сеоскп: «Тебе је, кнеже, иешто пз далека уболо, пак сп ударио странпутицом. Иретвсрпо се Безмпјат теецем, проклео га светп аранђео, јер је дпга’ на душу манастир п калуђере, пак не хоће земља да га прпмп, но млпта обноћ ка’ јејпиа, докле нас подави и село пскопа. Оставимо ми суд п провидура нека се прига жпвијема, ту му је