Топола

317

деве земље, јер пм је он био пета која смета,' бојалп се да насгоји око тога како би Мијата прогласио млетачкијем и њиховијем мучеником. Једно вече пане у превлачки манастир књпгоноша и донесе игумну Рухвину писмо провпдниково, којијем га молп лијепијем начпном да га дође колико прије походити: «Ја бих лично, пише провидник, код вашега преподобија престао, но ми се годи срамоха путовати сухијем од кад је несрећа хтјела да се госпоштинп одметне један дијелак Грбља ; а морем не смијем са слаба желудца.* Сутрадан похита игуман у Котор. Уљегне иза дневи пред провпдника у највећу собу. Ту вађе старога Бескућу и узањ сједне, Бескућа је пренашао игумну ријечп провидникове, а провиднику игумнове. Како ? Чућеш ако ти се не досади читати ! «Је ли познат вашему преподобију отап, Макспм из Попова, херцеговачки ускок?» упита Бескућа игумна у име провидниково. «Како мп не би био познат највриједнији брат! ?» отповпједа игуман, зачуђен ненадному и неумјесному питању. «Је ли вам познато његово житије?» припита Бескућа. «Лијепо!» повови игуман, «оно то јест од кад се постригнут, а за првашње ми се кадуђери и ие питамо нити истражујемо, у колико сесматрамо, онај дан у који сеовом лику обећамо, новорођени реду а мртви свијету.*