Топола

320

утјеху оне наше браће којн, пошто оставе свјетске сласти и разварања, узму крст свој и слпједе Хрпсту!» Провпднпк упита Бескућу што је пгуман рекао, а Бескућа изврће талијанскп овако: «Пас не једне од пса, а свп дјацп једнацп. Каже игуман, честптн провидниче, да му се је брат Марко посветпо жпв; руке му веБ пожутјеле као жуков цвпјет, жпви о манп божјој, траговп му воњају, а пз њега светп дух прозпре п (чуј!) чпнп седам чудеса на дан, као онп наш, не бпло премнјењено.* Но је Бескућу свакако убпла жпва п искрена бесједа пгумнова, пак стаде да увија п превпја п поче да му одговара: *Један домаћпн којп мислп на дпку п напредак свога дома, ваља да себи стегом подчпни свако кутње чељаде, ако ће да му је на дому среће п мпра. Његова је рпјеч закон што се не лорпче, ко му преступп нпје његов. Тако исто радите вп у манастпру, тако п провпдник у земљп. Ко тлачп заповпједп старијега, треба да селп, па бпо оп војвода пл војник, господар плп кмет, владпка плп дјак, правда свакому!* А Игуман: «Па добро!» Бескућа сљедује: <Јlошла једна чета јавне спле да спалп једну наказу која се у гробу очајала, разбојппка којп је макао о душу све вас превлачке калуђере п убпо свог псповједника. Е добро, како свак љубп своју соју, тако и отац Макспм развратном бесје-