Топола

328

ћу тп рећп. Твоје благе ријечп п пскрена покора, менп су пријекор п срамота. Бпла је моја света дужност ходитп дању п ноћу у траг изгубљеној овчпцп, коју мп је завсдљпва лпспда оплпјенила п од дивнога стада одвојила. Бог ми је свједок, колпко сам се пута канпо доћп да те застрањена походпм, но видећп те смотана у гнусну току грацке разблуде, смалаксала мп узданпца у самог себе, п огријешпх се смпслећп да ја п моја рпјеч нешто врпједпмо, мјестп онога, који хћаше кроз моја уста бесједпги п твоје ухо п срце склонити п.надахнутп да пх чујеш и очутпш. Сад је впшњп промпсао хтпо да ме тп претечеш и отмеш најднчнпју заслугу ; па као да ме прекорп с моје љеностп п таштпне, сподобио ме овоме духовноме ииру, за показати мп своју велпчанствену сплу и сву наготу мог ништавила. Тп Друшко , којега сам толпко љубпо, за којпм сам толпко суза пролпо, о ком сам, молећп, Богу досадпо; тп си од мене сретнпјп, тп добп милост кајања без ичијег наговора и труда ! Кад мп па ум пане твоја негдашња приврженост к овому храму; кад те гледах на странп пјевати, милостињу по црквп купитп, чуватп као своје влашто гдје је год црковнога; пак све од једном постатп ппзматором ове старииске задужбпне нашпјех побожнијех преткова, огрпјешпх се мпслећп колико јошт на свпјету може вражје пскушање п навјет!» Пак дохватпвши Друшко-