Топола

337

ки од њих би те седам пута жедна преко воде ггревео!« Подрани Друтпко да крда звона и да их превезе под превлаку; кад лађа у Вериге, скочи источњак да све понесе, а море узаври као кључ у лопижи. Мрнари, видећп смрт пред очима, хтјели би да утопе звона да олакшају лађи бреме, а себи да спасе животе; но н то није било лако, јер се лађа могла баш онда изврнути кад се звона пренесу са средине на страну. У таквој погибији рече старији возац: «Већ вода ријева одасвуда у лађу да је нијесу вриједни тројица црпптп а два возити, пак ће се који час подужити, но бацимо са себе аљине, зажимо с очима и препливајмо Вериге, прије нег се лађа подуши и нас сва пет понор, који ће зинути, не повуче на дно. У Бога су пуне руке, ко зна да сви не изгпнемо, замијенио дружииу пајгријешнији! Нека се лађа и звона топе, све зло с њима! ако којп од нас мрнара преплови, ми ћемо помоћу божјом и нашом правостеченом муком, добавити други бродић, ако ли тн Друшко препливаш, добави друге божије гласове, ови нијесу чисти тек их црква одбија, а арандио послао из убаха силу небесну да подуши нас н њих. Ко се злијем дружи да увијек кука и тужи!» Но, или Друшко није умио пливати, или се од запјеиушенијех валова препао, илн га је гризла савјест а мучила мисао да су ла-

Ирип. Ст. љ.